Категорија: Priče

Miomirisno jutro, obojeno žutom svetlošću, dok zeleni travnati tepih upija toplotu sunčevih zraka a kroz uske prozore bogomolje dopire glas molitve i odgovor.

Amin!

Nedeljni doručak je u toku. Domaćice već smišljaju šta će za ručak.

Dok se priroda budi nepogrešivo, neko se bori sa životom i poslednji minuti protiču i životni sok ističe. Ko se spremao za rajska naselja odlazi sretan očekujući bolji svet. Drugi su očajni i grčevito se hvataju za poslednje životne trenutke i ubeđeni su da nestaju zauvek.Ipak i jedni i drugi ostaju u sećanju, pominju se u mislima.

Život ide dalje. On je skup dnevnih aktivnosti ličnih kreacija, redovnih procesa. Kad nisi u dnevnoj kreaciji uređen pravilima, koje ti okolnosti i status nameću, moraš da se pobrineš da uskladiš to vreme potrebama svoga bića i okoline. 

Probiram po ormanu i izbacujem zimske stvari, praveći mesto laganoj odeći. Iako se i ona svela na par stvari koje nosim po navici, srasle sa mnom i ne odvojive. Obojiću malo asesoar u proleće, valja se.

Pisaću današnju inspiraciju uz šoljicu kafe, moje svakodnevno piće. Znate, kafa je uvek dobro došla kao prijateljica koja je uvek tu za vas. Umesto da joj se zahvalim na društvu, ponekad je zapostavim ne dajući joj značaj, a baš je značajna. Onda popijem još jednu, jer bez zahvalnosti nemam osećaj da mi je dala inicijalnu energiju. Hvala joj na tome!

Pogled kroz prozor mi govori da su ljudi u na distanci, čak su im i pogledi bez sjaja u očima i bez životne radosti.Tek prođu poneka deca sa roditeljima i protrče uz glasne povike i ciku. Radost ipak nadjača sve, i deca nam govore da nije ništa stalo, da rastu, jačaju i žive. Trče u susret drugoj deci i raduju se. Životna snaga se ne zaustavlja. Ona nema rok trajanja. Podržimo je svojim radosnim blagodarenjem novog dana.

Volim vas i neka vas radost pokreće!

Jasminka Nikolić ex Brdarević

Poslednji pokušaji da se rat ne desi , nije uspio. Grad je bio zatvoren i nije bilo osnovnih namirnica (brašna, šečera, ulja, itd.) ali ni onih poročnih kao što su cigarete. Možda su negdje i prodavali, ali je za njih trebalo dati prilično novca.

U tom ratnom vremenu koje je bilo sumorno, teško i bez budućnost, trebalo je dan ispuniti nečim, a da to nisu katastrofične vijesti sa TV-a. Zgrada u kojoj smo stanovali je položajem gledala na ulicu i autobusko stajalište. Ljudi su uglavnom nervozno čekali autobus, bojeći se zvuka sirene koja je sve upozoravala na granatiranje.

Pri tome su poneki i pušili. Kada bi autobus stigao, bacali bi nedopušene cigarete. Pušač (čovjek koji je skupljao nedopušene cigarete), je čitav dan stajao na tom stajalištu i kupio ih. Kao da je time ignorisao zaista tešku i zlokobnu stvarnost.

Bio je neugledan, neuredan i bez volje za bilo šta drugo. Nastavljao bi pušiti ono što je podigao sa asfalta, bačeno prilikom ulaska u autobus. Ostajao je tu do policijskog sata, a poslije toga je napuštao to mjesto.

Zainteresovao me je, tako da sam pratila svakodnevno njegovu strastvenost prema toj vrsti poroka. Ponavljalo se sve isto kao i prethodnog dana. Njegova egzistencija se sastojala u tome da dodje do cigareta.

Dok smo mi mislili kako da se prehranimo, kako da kupimo neku hranu kad stigne u prodaju ili švercerskim kanalima.
Čudan odnos prema ratnom vremenu. Možda je to bio njegov način ispunjavanja vremena, kroz svu ovu besmisao rata.

Dok sam ja s’ jezom posmatrala kako on kupi nedopušene cigarete i nastavlja da strastveno vuče dim iz svake bačene, ne pomišljajuči da li su ljudi bolesni, ipak …

Cigareta je postala njegova opsesija. Neki način odlaganja stresa. Kao da su mu one bile jedina porodica i uzdanje. Ne znam da li brojao cigarete, ali dosta je bilo tih polovnih koje je popušio, barem dok sam ja pratila.Dok je čekao autobuse kojih nekada nije bilo i po dva sata, nervozno je hodao utabanom stazom od stotinjak metara u jednom i drugom pravcu. Iščekivao dolazak autobusa i prelazio pogledom po putnicima. Ispitivao njihov pušački status.

Ja sam ga žalila na neki način a ponekad i zavidjela. I ja sam bila pušač. Tada sam u običan papir zamotavala sadržaj čaja iz kesice, više iz navike. Ali sam već mogla bez cigareta. On mene nije vidjeo, jer je stalno bio u “svojim brigama”. Čudan je način ispunjavanja vremena u takvim lošim okolnostima.

Izgubiš svoj odnos prema vremenu, ljudima i prema svom dostojanstvu. Počneš da se brineš samo za svoj opstanak, kako god ti okolnosti kreiraju. Pušač ga je ovako kreirao. Svaki dan na autobuskom stajalištu i željom da što više bačenih cigareta dohvati i popuši sve do smrkavanja.

Više nisam imala vremena posmatrati Pušača, jer smo imali dežurstva. Odustala sam od praćenja jer bi čitav dan morala stajati na terasi. Bilo mi je mučno sve to i sa cigaretama i sa siromaštvom i ratom i dostojanstvom.

Ipak sjetila sam se tog nepoznatog lika iz tog perioda jedne ružne epizode života.
Neznajući mu ni ime, nazvala sam ga Pušač.
Nadam se da je živ.

Jasminka Nikolić ex Brdarević

21.07.2018.

Cigareta “to mi je sve”. Zdravlje se evidentno narušava pušenjem. Statistika razvoja oboljenja se vezuje za pušenje. Neizbježan je cancer pluća, srčana oboljenja, suženje krvnih sudova, smanjena težina kod ploda trudnica itd. Kranji ishod je naravno smrt.

Pušači su čudna sorta ljudi.

Cigareta im je na posebnom mjestu po hijerarhiji užitaka i utješitelja, “da se ne udеbljaju”, da smire živce i ubiju vrijeme. Ujutro se puši prva cigareta, uz jutarnju kafu. Poslije u toku dana se nastavlja ljubav između cigarete i pušača. Na pauzama, poslije ručka. Tako čitav dan taj mali porok budi pažnju pušača. Oni su jednostavno posvećeni tom poroku. Redovno ga njeguju, maze paze, žude za njim.Brane ga svim silama. Ne dao Bog reći nešto protiv pušenja. To će biti razlog da vas makar malo “zamrze” ili gledaju neprijateljski. Nema veze što im garderoba, kosa , prsti, prostorija smrde. To je ipak nešto kako kažu “ to mi je sve”. “ Neće mi još i to oduzeti.”

Nekada se poslednji dinar skuplja za paklicu cigareta, ili se kupuje na veresiju. Ali to je ipak “to mi je sve” i ne dirajte u moje pušenje.

Razumijem ja to. Bila sam pušač 20 godina. Ta vrsta ovisnosti je baš pogubna. Prestala sam pušiti kada nisam mogla da udahnem vazduh. Momenat kad te nešto opomene da si pretjerao, valjda bude preloman, kao i za sve ostalo. Rekla sam sebi “umri ako treba bez cigare a ne od cigare”! Za tih 20 godina sam naudila svome zdravlju. Popušila jednu solidnu ušteđevinu. Upropastila zdravlje, potrošila deterđenta na pranje odjeće i zavjesa, oko sebe sam nenamjerno trovala pasivne pušače. Sve je to manje pogubno od spoznaje da me je taj porok držao u zavisnosti kao zmija oko vrata. Toliko žudiš za cigarom kad je nemaš, da si bijesan na sve živo oko sebe.Ipak sam ostavila taj porok. Sama pomisao da on vlada mnome bila mi je užasavajuća. Ne volim da zavisim od poroka.Sve živ čovjek može postići. Samo ,sam mora donijeti odluku. Sve priče, kampanje, zastrašivanja, zabrane pušenja, crne naljepnice, nemaju toliku moć kao naša ODLUKA i VOLJA. Nije istina da se ne može bez cigara i da “ mi je to sve”. Nisam ovo napisala da bi pametovala, nego da bih vam rekla da sam se davno riješila te zle pošasti zvane duvan…

Zavisnost je pobijeđena. Sloboda bez poroka je jedina sloboda.

Jasminka Nikolić ex Brdarević

Bila su to divna vremena!

Da bila su to vremena kada se zapošljavalo, dobijali stanovi i išlo na more, besplatno školovalo i svašta nešto!

Ono što nije bilo dobro , mi djeca nismo znali. Ali znam da se prodavala kafa i na 50 grama Delamaris. Da se na more išlo u radnička odmarališta i nosila se butan boca, kuvalo se na plaži. Jeli smo kriške hljeba namazane marmeladom od šipka. Kupali se dok nam usta ne poplave i ne izađu groznice na ustima. Do mora smo dolazili vozom do Ploča a onda autobusom za 45 putnika u koji se zgura najmanje 60 ljudi, do Makarske. I tako to, sve je bilo divno. Javljali smo se s mora tako što smo po dva sata stajali u redu ispred telefonskih govornica i „kuvali“ se od toplote.

Da li bi sad naši mladi ljudi rekli da je to bilo vrijeme iz snova? Pitam se? Izlasci do pola deset i kapak. U gimnaziju pješke iz Dragodola do Gimnazije. Najmanje pola sata pješke mi je trebalo. Studiralo se tako što su se nalazili baš jeftini stanovi ako fakultet nije u sopstvenom gradu.

Neki su čak i po garažama stanovali i grijali se na naftarice, jeli supe iz kesica danima. Ja sam s roditeljima stanovala u jednosobnom stanu i nikada nisam imala svoju sobu. Vrata od sobe koja vode na balkon sam zatvoraila i u tom dovratku napravila sebi kutak za učenje. Sve je bilo divno!

Zadnjih dana u mjesecu smo jeli poparu, jer smo čekali platu. Nije bilo čekova i kartica. Baš je bilo divno!

A danas? Sve fali!

Pa fali, malo skromnosti, malo radosti, malo ljubavi, malo života!

Jasminka Nikolić ex Brdarević