Категорија: Priče

Kada se dobro osećaš , onda kažu da si „k’o u svojoj koži“

Malo ću o tetovažama, molim one koji ih imaju i vole da mi ne zamere. To je njihova lična odluka i nemam ništa protiv toga.

Sad pišem sa moje tačke gledišta.

Moda je nametnuta kategorija, nešto vremenski određeno, ukoliko nije vanvremenska klasika. Tu se zna kvalitet, kvantitet, linija kroja, boja, prikladnost kroja prema figuri statui osobe i upriličeno njenom celokupnom statusu i psihologiji.

Vezano za godine i hormonski status kao i psihološki imamo razne faze u oblačenju. Počev od jeansa , crne faze , kada se nosi sve crno ( kao da smo u dugogodišnjoj žalosti ) , ne daj Bože. Zatim faza indijskih stvari, pa ciganskih sukanja , izbledelih farmerki, zakrpama ukrašenih džempera na laktovima, sve do kostimića sa besprekornim krojem sa prikladnom košuljom dobrim cipelama i tašnom.

Stalno smo u nekim samo nama znanim fazama sviđanja garderobe.

Tako je kod nekih osoba sa kožom.

Pitam se , kako osobe koje imaju razne crteže na sebi, podnose neke tekstove, sličice itd. koje u glavi prevaziđu i prestanu da budu zaljubljenici npr. u neku muzićku grupu, prevaziđu filozofiju citata koji je ostao kao pečat na koži. Kako imena onih koje su voljeli i nakon nekog vremena zaledili u pamćenju ili čak zamrzili, podnose i da li se osećaju lepo kao u svojoj koži. Da li to postaje i psihološki problem. Jer se to jednostavno vidi. Kako i šta rade da se ratosiljaju toga ?

Ako se pitate što sam prvo pisala o modi ?

Zato što je sve stvar promene, nametnutih kriterija lepote.Ništa nije večno ni za sva vremena. Priznajem za sve treba imati debelu petlju, jer ako ti nešto zasmeta , pa makar bila i Mona Liza i ti želiš da je se otarisiš, baš se nađeš u problemu.

Još jednom naglašavam da mi nije bila namera da kritikujem, ili omalovažavam bilo koga. Samo se pitam?

Nikolić Jasminka ex Brdarević

08.06.2018.

Hladna i kišovita noć. Veče na kućnom pragu. Zaljuljala sam praznu ljuljašku i ušla u kuću. Cika dece odzvanja u daljini a ja leno oblačim papuče. Zgotivim topli crveni  mirisni čaj od hibiskusa. Srčem, smejem se samoj sebi, kako bi me sad majka opominjala, šta to radim. Nije pristojno. Ponavljam isto srkanje , dečiji inat nisam prevazišla do sada.  Nije da sam ponosna na to, ali na dečiji duh u sebi jesam.Ponese me u poznim godinama i zaboravim na bol u kolenu, kašalj ne znam od čega. Dubokih uzdaha kad se borim sa dahom, a duša treperi, nema godine. Ona je  bezvremenska.

Knjige su oko mene , imam veliki izbor, a vremenski ne stižem radoznalost da nahranim.

Skačem sa teme na temu, čitam nekada bez redosleda. Ali sve su one tu, moje drugarice, sa svojim temama, životnim, ljudskim, ženskim.

Upravo završavam knjigu „ONE SU PROMENILE SRBIJU“ napisale Tatjana Loš i Milena Marković.

Sedamdeset biografija heroina u vremenu u kome su živele. Majke, vladarke, naučnice,umetnice, ktitorke, zadužbinarke, sportistkinje, muzičarke, arhitekte, ratnice…

Sve su one zadužile Srbiju, da ih ne potisne u zaborav. Mnogih su se setile spisateljke ove knjige i utisnule u večnost.

Od sedamdeset umnih i jakih žena, dosta je njih kraj života okončalo u siromaštvu , zaboravljene i same. To je nepisana sudbina jakih žena.

Čitam i divim se nepresušnom talentu i volji za stvaralaštvom. Često su nailazile na povređenu mušku sujetu i dobijale loše kritike za svoj rad, ne želeći pristati na njihovu naklonost.

Osporavan je natprosečan dar u oblastima kojom su se bavile, teško se dolazilo do posla.

Ženski položaj uvek je imao teg više na kantaru nego muški, koji je odskakao.

Tako je to bilo stolećima iza nas. Sada se nešto menja u tom odnosu, puna su usta jednakosti, finih manira, naučenih govora. Volela bih da je iskreno!

Nisam feministkinja niti ratnica, ali sam za fer odnos među polovima i uopšte svim prihvatljivim socio-kulturnim odnosima.

Dobro bi bilo nadmetati se u talentima, znanjem protiv neznanja.

I tako stigoh do pozne večeri sve u pametovanju sa samom sobom. Razmišljam o manjku vremena i budućnosti. Sad se baš osećam dobro. Kao da sam mnoge epohe zatvorila , stavila tablu na spomenik i idem u novu izgradnju  svetova , novi level.

Jedan miran posvećen život duhovnom uzrastanju, dopunjavanju nedovoljnog  znanja , pisanju, kristalisanju misli i ideja.

Postepenom zalasku sunca, kako sam pisala o starenju. Bez mnogo erupcija pri zalasku sunca , ali sa dovoljno svetla i bljeska da se osetim živom, vedrom i svrsishodnom. Bez dečijih glasova mojih unuka, njihovih roditelja, fotografija sa raznih destinacija, radosnih, nasmejanih, životnih, moje godine ne bi imale taj lepi osećaj ugode i celovitosti.

Ovaj mi kraj liči na uramljenu fotografiju radosnih lica mojih bližnjih , neka tako i ostane. Volim vas!

 Baka Jasna

Jasminka Nikolić ex Brdarević

06.04.2023.

Служба у манастиру је у току, архимандрит узноси молитве . За певницом стоје монахиње и једна искушеница. Она је скрушеног изгледа, бледа , очи као у срне. Велике и опрезне. Као да се опире од световног живота. Који је узрок њеног доласка у овај начин живота само она зна.

Лепо поје.Чита и молитве на црквено- словенском. За разлику од монахиња она обраћа пажњу на народ у цркви али дискретно. Међу верницима испред олтара има доста мајки са децом . 
Поглед се искушеници задржа, на мајци са дететом у наручју.
Ја на трен помислих , пошто је јако млада, зар није могла прво покушати имати породицу и децу, или је божији призив толико јак , да је божија воља јача од мајчинске љубави ? 
Можда и њој то сад пролази кроз главу.Мени се учини мало сете у њеном погледу, али после она скрену поглед и више не погледа у том правцу. Њено појање се чуло баш лепо, онако божански, ни јаче ни слабије од осталих монахиња, али некако лепше , продорније и надахнутије. 
Пред крај службе, она иђаше од иконе до иконе и целиваше их са пуно љубави и вере поклони се Светом Стефану поклонивши се на леву и десну страну присутнима. После оде на дневне задатке тј. послушања.

Мајка с дететом у наручју прекрсти себе и дете, одлазећи сретна што је део дана посветила молитви за бољитак породице. Дете се мешкољи и говори ма-ма, та-та. Световни живот се наставља.

И једна и друга су у заједници али разлика је ко коме служи. Али и послушање и оданост  заједници је у оба случаја потребна . Велика љубав, вера и нада.

Манастир Липовац , 03.03.2018.

Јасминка Николић ех Брдаревић

Zdravlje se evidentno narušava pušenjem. Statistika razvoja oboljenja se vezuje za pušenje.Neizbježan je cancer pluća, srčana oboljenja, suženje krvnih sudova, smanjena težina kod ploda trudnica itd. Kranji ishod je naravno smrt.
Pušači su čudna sorta ljudi.

Cigareta im je na posebnom mjestu po hijerarhiji užitaka i utješitelja, da se ne udеbljaju, da smire živce i ubiju vrijeme. Ujutro se puši prva cigareta, uz jutarnju kafu. Poslije u toku dana se nastavlja ljubav između cigarete i pušača. Na pauzama, poslije ručka. Tako čitav dan taj mali porok budi pažnju pušača. Oni su jednostavno posvećeni tom poroku. Redovno ga njeguju, maze paze, žude za njim.
Brane ga svim silama. Ne dao Bog reći nešto protiv pušenja. To će biti razlog da vas makar malo gledaju neprijateljski. Nema veze što im garderoba, kosa , prsti, prostorija smrde. To je ipak nešto kako kažu, to mi je sve. Neće mi još i to oduzeti.

Nekada se poslednji dinar skuplja za paklicu cigareta, ili se kupuje na veresiju. Ali to je ipak ,to mi je sve i ne dirajte u moje pušenje.
Razumijem ja to. Bila sam pušač 20 godina.Ta vrsta ovisnosti je baš pogubna.
Prestala sam pušiti kada nisam mogla da udahnem vazduh. Momenat kad te nešto opomene da si pretjerao , valjda bude preloman, kao i za sve ostalo. Rekla sam sebi “umri ako treba bez cigare a ne od cigare” !

Za tih 20 godina sam naudila svome zdravlju. Popušila jednu solidnu ušteđevinu. Upropastila zdravlje, potrošila deterđenta na pranje odjeće i zavjesa, oko sebe sam nenamjerno trovala pasivne pušače.
Sve je to manje pogubno od spoznaje da me je taj porok držao u zavisnosti kao zmija oko vrata. Toliko žudiš za cigarom kad je nemaš, da si bijesan na sve živo oko sebe.
Ipak sam ostavila taj porok. Sama pomisao da on vlada mnome bila mi je užasavajuća. Ne volim da zavisim od poroka.

Sve živ čovjek može postići. Samo sam mora donijeti odluku. Sve priče, kampanje, zastrašivanja, zabrane pušenja, crne naljepnice, nemaju toliku moć kao naša ODLUKA i VOLJA. Nije istina da se ne može bez cigara i da “to mi je to sve”. Nisam ovo napisala da bi pametovala, nego da bih vam rekla da sam se davno riješila te zle pošasti zvane duvan.Zavisnost je pobijeđena. Sloboda bez poroka je jedina sloboda.

Jasminka Nikolić ex Brdarević

Da su ona vremena, sad bi se upisivali u spisak za more preko radničkih odmarališta

Sad nam kažu ” lako je bilo vama”!

I to je bilo letovanje na rate. Roditelji su imali siguran posao, pa im se imala od čega odbijati rata. Prevoz je uglavnom bio vozom. Bilo je jeftinije, a i komfor brate. Vagoni tapacirani,ali u WC -e bolje ne idi. Odrasli su stajali pored prozora i pušili, a poneki i pili. Nije bilo zabranjeno pušiti kao danas. Ali je bilo “Zabranjeno se naginjati kroz prozor “. Nije važilo samo za “Selmu “.

Pečeno pile je bilo obavezan obrok. Tako da su djeca uglavnom jela batake, a roditelji bijelo meso. K’o sad se sjećam.

Bilo je godina kada smo se prevozili i kolima. Sjećate se, “Fiće”nacionalnog vozila, “Fiata” tristaća. To je tek bio doživljaj. Mislim ili mi se barem činilo, da je polovina porodica kretala u isto vrijeme noću na more. Sve pod izgovorom da se izbjegnu gužve i vozi po noći zbog toplote.

Pošto se tako svi nadjemo u isto vrijeme na putu, maksimalna brzina je bila četrdeset na sat. Otegne se put, nikad stić’.

Prvi dan smo smoreni od puta. Mada , čim se smjestimo, trčimo na plažu. Pa valjda smo došli zbog mora ! Da iskoristimo svaki tren. Da dišemo svjež vazduh, da bi bili zdravi čitave godine i da se sunčamo zbog vitamina D i rahitisa.

Kada se vratimo, moramo biti malo manje od reš pečeni. Mada smo se vraćali i prošarani. Počne nam se guliti koža, peruta se. Sve to pokvari utisak kad nas vide sa povratka s mora.

Neko se hranio po restoranima, a mnogi su nosili plinske boce ( primus ) , i kuhali na plaži. Tu se jelo , pilo i sunčalo po čitav dan. Djeca su se uglavnom kupala do iznemoglosti. Ja nisam izlazila iz vode dok mi ne poplave usta i ne počnem cvokotati.

Rano ujutro se vodila bitka za mjesto na plaži. To je značilo postaviti nekoliko peškira.Obično je bio dežurni koji je čuvao peškire. Jutarnje kupanje je bilo najljepše. Čisto more, plavo, providno mirisalo posebnim miomirisom.Od svega je bilo najinteresantnije, kada dođe fotograf vodeći magarca. Svi hoće da ovjekovječe svoj boravak na moru.

Fotografija sa magarcem je bila obavezna. Ako se nisi slikao i donjeo sliku, k’o da nisi ni bio na moru. U uglu fotografije je pisalo FOTO, u suprotnom uglu slike naziv mjesta.Pored školjki, ježeva i izronjenih zvijezda i slika s magarcem, su bili naš alibi da smo bili na moru.

I danas mnogi od nas imaju takvu jednu fotografiju. Ne znam zašto, ali na mnogim fotografijama je većina mršava .Što bi tada rekli ” vide im se rebra”.

Pa kako smo onda dobro živjeli ? Ima nekih nelogičnosti u to ” boljem životu”.

Sve ovo pišem iz ugla tadašnje srednje klase. Mislim da je taj pojam ukinut.

Šaljem vam miris mora, male školjke, kamenčiće i razglednicu. Pozdrav sa Jadrana !

Jasminka Nikolić ex Brdarević

Bosansko aprilsko jutro. Sunce se prikrada kroz gustu maglu.Ovaj grad je u kotlini i skoro uvijek pod teretom smoga.Težina vazduha većinu guši i stvara bolesti pluća.

Vijesti na TV-u i radiju iz sata u sat govore o ratnim dešavanjima u Bosni i Hercegovini. Incidentne situacije, govor mržnje i neprimjerena kategorizacija naroda, bila su novinarska šema. Izvještači su koristili jeftin vokabular  i često poluprovjerenim informacijama izazivali strah, očaj i gnušanje kod slušaoca.

Unazad godinama  prije rata, smo bili divna SFRJ nastala na temeljima bratstva i jedinstva naroda i narodnosti. Da bi devedesetih godina dvadesetog vijeka postao nemoguć suživot tih istih bratskih naroda i narodnosti. Ostrašćeni političari i njihova krda pristalica su bile „zvijezde“ vodilje u tim turobnim vremenima.

Imala sam malu porodicu,skromnu platu, ideju kosmopolitizma.Moja trideset i treća godina Sin uzeo sedmu godinu , a ćerka jedva dvije i po. Rođeni u ateističkoj porodici bez krsta i polumjeseca i bez zvijezde petokrake. Onako iz jedne rock-generacije , hipi pokreta,modernog liberalnog shvatanja.

Razlikovali su muški i ženski pol, dan i noć, lijepo i ružno, toplo i hladno. Znali su šta znači voljeti ljude i okruženje i prirodu. Znali su da je sloboda i mir ljudsko stanje stvari u kojem treba živjeti.

Nalazimo se u mjestu rođenja koje pripada Federaciji BiH. Još su ga nazivali oaza mira , multietnicitet i mnoštvo lijepih pridjeva.

Ipak postaje jasno da su ljudi preplašeni,  to je vidno  na njihovim licima. Počinje priklanjanje i sortiranje ljudi po vjerskoj, nacionalnoj i ostalim definicijama kategorizacije.

Pored svih razdjeljenosti svi su bili saglasni da je opcija mira jedina prihvatljiva.

Organizuju se ljudi, mitinzi podrške miru. Rok grupe sviraju poslednje koncerte i pozivaju na glas razuma. Organizuju se i djeca da potpomognu u ovoj situaciji svojim velikim dječijim srcem sakupljajući potpise za mir.

Bilo je podne , kada se mali sin vratio iz škole i sa puno entuzijazma tražio svesku i olovku da ide sa drugovima da sakupljaju  potpise za mir.

Bio je to veliki poduhvat za nejaku djecu.

Napravili su od prevrnute prazne kutije štand,gdje  su se sakupljali potpisi za mir.

Tu su zaustavljali žurne prolaznike moleći za potpis uz neizbježno pitanje “ da li ste za mir“?

Ljudi su prolazili zabrinuti, ali su djeca izmamila simpatije kod njih i odobrovoljila ta preozbiljna lica. Potpisivali su se.

Bilo je i mrzovoljnih koji su samo prolazili govoreći da im se neizostavno žuri.

Par dana su djeca izlazila ispred zgrade i sakupljala potpise. Iznosili smo im sendviče, jer nisu htjeli napuštati tako važnu ulogu u ovom velikom istorijskom događaju. Svaku večer smo brojali potpise i bili ponosni. Bila su tu imena raznih nacionalnosti. Nije nam to bilo bitno. U gradu smo se znali po nadimcima. Tako da je primjera radi, Miro bio nadimak i za Miralema i za Miroslava.

Tek početkom ovih loših vremena smo otkrivali značenje nadimaka naših dobrih prijatelja i komšija.

Nekoliko dana od ovog velikog poduhvata naših najmlađih uzdanica, dođoše ljudi iz bezbjedonosnih službi da nam kažu da djecu uklonimo sa ulice, jer je situacija u gradu nepredvidiva i niko neće da snosi odgovornost za njih.  Zahvalili su na dobrim namjerama naše djece oštrim i ozbiljnim stavom.

Upozorenje je trebalo biti shvaćeno najozbiljnije. Ja sam se pravo zabrinula . Ćerka je bila mala i nije shvatala situaciju, htjela je da crta po svesci sa potpisima, ali joj je brat oduzeo svesku i otrčao u sobu da ponovo broji potpise.

Naša ideja o pacifističkom rješavanja konflikata je ostala u zapećku samo kao ideja.

Nije mi bilo ništa jasno, šta se zbiva. Samo je  bilo vidno, da je strah zavladao. U prodavnicama su se praznili štandovi sa hranom, za hljeb se čekalo u redovima.Ljudi su preko noći odlazili tiho kao sablasti. Onako u nepovrat. Raseljavali su se nekim čudnim putevima, to se saznalo tek poslije rata.

Partijsku knjižicu sam dobila kada sam bila na ORA Sutjeska.Uručena mi je knjižica bez pitanja da li sam ja saglasna s tim. Nisam bila aktivan član. Uvijek sam gledala na te partijske članove kao ulizice.Političko uvjerenje nisam imala, ali sam bila lokal-patriota. Vjerovala sam u sunarodnike ovoga grada i mislila da je mir jedina opcija.

Prošlo je par mjeseci i u gradu je bila jako naelektrisana atmosfera. Dešavala su se velika previranja u vojsci i policiji. Bila sam skeptik po ubjedjenju i nisam vjerovala glasinama. Ali “ igrači na šahovskoj tabli“ su se svakako pozicionirali . Kombinatorika i strategija je već zaživjela. Sve se usmeno prepričavalo kao loše režiran film sa užasnim sadržajem.

Bio je dan D, kako su ga zvali. Tada smo morali svi biti u svojim kućama. Naredba je bila da maltene ne smijemo ni da dišemo, a kamoli da neko zapuca.

Ipak, jedan zlokobni metak je toga dan izazvao eksploziju ogromnih razmjera.U tragediji su stradali vojnici, civili, i sve što se našlo u blizini.Strah se nastanio u naše duše. Ne poznavanje političke situacije i romantično zanesenjaštvo,je mnoge stavilo u veliku nedoumicu i problem.

To je bio trenutak kada je meni počeo rat. Onako ovjereno pucnjem.

Prenos na TV-u koji smo pratili sa strahom ne razumjevajući šta se događa.

Strah od svakoga. Neman rata zakucala je na vrata mog voljenog grada.

Te večeri smo opet čitali imena potpisa za mir i pitali se“kako je to moguće“ pored svih ovih dobrih ljudi. Jednostavno, desilo se.

Grad je zatvoren, moćnici su pritisli PLAY , okrenuli su točak nesreće. Mi smo ostali  u nemilosti. Dječije igre su utihnule. Našli smo mjesto gdje ćemo se kriti od granata. Naravno, sigurnog mjesta nije bilo.

Moja drugarica je otišla bez pozdrava, iako smo svaki dan bile zajedno. Nepovjerenje se uselilo u naše duše. Raslojavanje je počelo.

Djeca su bila podozriva i tužna. Igrali su prvobitni tetris , željeli čokoladu a mala ćerkica je još uvijek pila mlijeko iz flašice i cuclala cuclu.Tražili su odgovor u mojim zabrinutim očima. Prilagodjavali su se situaciji imitirajući mene. Bila sam smirena pred njima.

Pušila sam umotan čaj od kamilice u novinsku hartiju i zahvaljivala na svakom doživljenom danu svih nas.

Rat se dešavao. Nisam vjerovala da je to moguće. TV programi, uglavnom radio stanice su donosile samo morbidne vijesti sa svih ratišta. Mržnja se nastanila u glasnogovornike svih strana u ratnim sukobima.

Mnogi smo samo gledali kako otići bilo gdje. Što dalje od ratnog područja.

Već se počelo pričati o pozicijama nekih ljudi, njihovih sinova koji su se vozikali po gradu. Iako u to vrijeme nije bilo goriva za kupiti. Sve je samo bilo podređeno ratnim dejstvima. Političari su zauzimali pozicije, vojska je ratovala i ginula. Porodice su se rasturale odlaskom dijela žena i djece. Time se smanjivao trošak na prehranu i ostale potrebe. Hrane nije bilo. Nije bilo ni depresije. Samo instinkt za preživljavanje najnižih ljudskih potreba.

Postojala su i skloništa u koja smo odlazili i krili se od granata.

Besmisao ubijanja i ratovanja nikada neću prihvatiti.

Mnogo žrtava je odnio ovaj ratni sukob krajem dvadesetog vijeka. Migracije su bile u nepovrat. I mi smo otišli.

Velika tuga i bol za mene lokal-patriotu. Ali dalje nema. Sve se izmjenilo.

Lična karta, mjesto stanovanja,vazduh koji dišemo i navike. Zemlja je podijeljena,granice su uspostavljene. Maštanja o prevazilaženju razlika u mišljenju mirnim putem kod  moje djece i mene i dalje su pacifistička.

Žalimo za svim žrtvama nemilosrdnog rata.

Odajemo počast stradalima na svim stranama.

Pomažemo ljudima koliko možemo uvijek se sjećajući kako su nama pomagali kada smo postali izbjeglice, ali ne i apatridi.

Imamo svoju državu, jedni druge i dobrotu u srcu i duši za sve ljude. Neka se rat nikada nikome ne desi. Neka mir vlada planetom.

Jasminka Nikolić ex Brdarević

Сведен начин одевања, кошуља чиста беспрекорно испеглана и скројена према вашој мери.Сако, неизоставан код оба пола. Сукња (Ж) или панталоне (М,Ж). Свеже истуширани, поглед у огледало, то је то. Личим ! Мирис, само тек онако да окрзне њух. Самопоуздање, без тога се не иде. Его мало уклопити у оквир, ако је издуван , допумпати. Страх никако. Па толико знате.

Ту смо у вербално- невербалном рингу. Вештина комуникације ( по мом скромном мишљењу) варијанта манипулације речима, ставом, одавањем утиска на онога преко пута. Ситне грешке – неопростиве. Избачен си . Као риалити.ОК. Молим Вас, само ако сте добро уиграли ову игру на радионицама. А при томе, ако наиђеш на провокатора типа личних експлицитних питања, гледај како да се извучеш, умотај то лепо у пакетић да га заинтригираш а да не добије одговор. Тада сте један на један .

Само полако. Прсте умири,очи фокусирај онако пристојно гледај, мимику сложи у полусрећан израз. Јер тек си ту да ти одобре срећу. То зависи од свих проверених научених напамет правила, очима скролују , све. Само су на задато фокусирани. Трик питања ?

Хм ,па то ако ниси вичан много , онда ти је Google или YouTube био на располагању па си требао пронаћи све могућности непријатних ситуација. Мораш се потрдудити, јер твој кастинг за посао тек почиње. Колико знаш, колико си образован, наведено је таксативно, и ту можеш манипулисати. Претвараш године у дане , па си радио 9900 радних дана, множено са сатима 79.200 , множено са минутама 4.752.000. Е ту је доста . Ваше радно искуство је досегло ВРХ. Да то се данас тражи, магија , број велики застрашујући. Па и сами сте изабрани један од пет милиона, покажите се сад.!

Јасминка Николић

Семинар у Сокобањи 2020.

Почео је велики божићни пост у Срба. Зимомразица је узела маха. Димњаци се пуше и доносе чулима мирис изгорелог дрвета. Мало насељено место уз реку Мораву, живи свој зимски дан. Причају, да се није десило, да пред Светог Николу грми и пада ледена киша, као данас. Поче изненада невреме. Неко електрично пражњење , као да Свети Илија Громовник има нека важна посла. То је лоше предсказање за овдашње старине деде , који прате сваки догађај везан за природу и верске празнике. Село има стари храст “ Дрво запис“. Звали су га Грм. Кад год грми, кажу да Перун муњама гађа храст. Љути се што више не верују у њега, него у Христа. Зборови су се одржавали око храста, као и све остале заветине. Ово село својевремено није могло да сачува ни једну богомољу , а да је Турци не сруше. Тако су одустали , од градње. Сељани су одлучили на збору , баш ту код Грма , да им овај стари храст остане њихова природна богомоља. Грм је постао њихово светилиште. Морали су га чувати од свих недаћа. Баш данас, је гром ударио директно у храст. Почело је да гори светилиште. Кажу да се то Перун наљутио и да шаље зле муње да заплаши народ. Некада су Словенски народи веровали у Перуна и молили му се испод храста. Доласком Хришћанства Перунову улогу замењује Свети Илија. Скупише се сељани , заплашени, не знају шта да раде. По предању, ватра не сме да се гаси. Те ватре су свете. Могле би изазвати бога Перуна на јед. Храст Грм је стар 250 година. Памти све недаће овдашњег народа и своје личне. Старина је живо биће, уз то још и Христова црква. Ватра је почела да се повија око дрвета, као змија. Пење се црвена и ужарена , сва у успону, спремна на борбу до уништења. Света заветина се бори, њишу се гране и пуцају, заобилазе ватру ,која као ала насрче. Сељани вичу, запомажу за храстом Грмом. Он је средиште догађања њихових живота. Њихово огњиште , духовно и магијско биће. Божанства судбине или Суђаје су играјући око храста, одређивале судбину детета , треће ноћи по рођењу.Тако се знала судбина сваког рођеног детета. Неке прибране жене , заогрнуте у вунене мараме, прионуле су на молитву,заробивши прсте бројаницом. Молећи Бога за спас .Да се угаси ватра и светиња сачува. Господе помилуј! Амин! Сви су већ у паници да не изгори заветни храст Грм, јер у супротном ,село чекају велике невоље. Приповеда се да је Јеремија , био сарадник непријатељски. Издао је јатаке. После тог случаја су се дешавали немили догађаји, а све приписујући Јеремији. Људи га се овде нерадо сећају, јер само слути на зло. Ватра се толико распламсала, да је из даљине изгледало као да је у село дошла аждаја, да га прождре и спали и у згариште претвори. Женски гласови су тражили помоћ са небеса. Пијани Марко је псовао Бога и све на свету, док су га деца и жена смиривали и говорили му да је “несрећа пијана” . Ватра је полако напуштала храст Грм. Није ово старцу Грму прва борба. Било је ватри које су га покушале уништити. Ветрова који су му хтели поломити гране. А било је и непријатеља који су га желели уништити, па нису успели. Један Турчин је настрадао у покушају да уништи храст. Пала је велика грана на њега и убила га. Од тада сви се клоне Грма. Поштују га сви пролазници без обзира на веру. Наклон добије од пролазника. И покоја молитва за здравље се чује. А виде се и млади који долазе хаватајући се за руке , правећи затворени круг око магијског дрвета. Мештани приповедају да је заветни дух у храсту грму. Зато служи као молитвени олтар и место за радовање , плакање и узношење молитви. Дешавало се да служи и као олтар младенцима. Окићен као Младенац. Грм памти и добре и зле, како године тако и људе. А и природа је Он. Природни закони су неприкосновени. Сједињени са људима чине једну целину. Недавно је храст почео “плакати” на месту где је кора глатка. Појавио се лик Пречисте Богородице.Многи су долазили да виде чудо. У село су почели долазити верници, радозналци као и путници намерници. Изградило се место и постало идолопоклоничко. Добило своје лепе контуре етно- места. У близини храста је пронађен бушењем на великој дубини, извор воде ,која лечи ретке кожне болести. Те стога долазе и болесници по воду , трагајући за здрављем. Грм је опстао као вечно огњиште и светилиште. Иако је у близини никао велики храм направљен заједничким улагањем становништва,Грм је остао врховни господар места . Жива прича у коју сви верују.

Јасминка Николић ех Брдаревић

На Божић 2022.

Kad se rodiš na Novu godinu cijeli svijet ti se raduje. Barem tako izgleda. Samo majka u bolovima rađa toga dana. E, moj tajko se rodio prvog januara neke davne godine. Sada bi mu bilo 80 i neka godine da je živ. Ali ja vjerujem da je on svoje korake, koje mu gospod odredio, iskoristio. A bio je šahovski majstor, pecaroš na svim vodama. Ta pasija ga je zorom budila i pakovao se i išao u „ribu“. Fudbal mu je bio prva ljubav. Imao je velikog uspjeha, dok nije doživjeo nezgodu na utakmici i povrijedio koljeno. Ta ljubav ga je „koštala“ bolesti do kraja života.

Šah je igrao kao da se kocka. Ako izgubi partiju , ćerao se s protivnikom dok nije pobijedio. Znao je osvanuti uz šahovsku tablu s protivnikom, ćuteći i mozgajući, samo uz poneku riječ. Mene je zvao „ćerkano“ i kad bi me pitali koga više voliš, mamu ili tatu ( što je najgluplje pitanje ), ja sam uvek govorila tatu. Sad znam kako je bilo mojoj majci.

Ali moja dječija iskrenost je bila gruba. Dočekao je unuka i unuku , i to je bio najlepši period života za njega. Pisao im je pjesmice, šegačio se s njima, i dijelio im neizmernu ljubav. Uz sve novogodišnje čestitke dobijao je i rođendanske i uvek govorio da je godinu stariji. Volio je da mu kažu da izgleda mladji nego sto jeste. Eto, ako postoje neki drugi svijetovi, evo „tajko“ čestitam ti posthumno rođendan i ne zaboravi Sloboda-Čelik 1:0.

On će već znati odgonetnuti šifru.

Jasminka Nikolić ex Brdarević

2018.