Prije mnogo godina, djevojka Maja je pronašla malu pticu. Čuvala je u kući kao da je član porodice. Ptica je radila sve što i ona. Bila je vesela, slobodna , radosna. Živjela je sasvim normalno. Pila jela spavala, cvrkutala.
Letjela je napolju i vraćala se uvijek. Maja nije ni primjećivala tu malu pticu.Nekako se saživjeia s njom.
Prošlo je mnogo godina. Ptica je i dalje bila tu.
Maji se jednog dana učini nešto čudno. Ptica je našla drugu pticu uz koju je provodila dane.Zajedno su letjeli bili šćućureni jedno uz drugo.
Maja se uplašila da joj njena ptica ne odleti i ne vrati se više, ili ne daj Bože onemoća i umre.
Počela je pticu zatvarati u kavez . Mislila je da će je tako sačuvati. Pričala je s njom, puštala joj pjesme ptičica što cvrkuću, kupovala joj najbolju hranu.
Ali ptica je bila tužna, iznemogla, bolesna.
Maja nije znala da je to zbog zatvorenosti u kavezu.
Pustila je malu pticu da izađe iz kaveza. Ona se oraspoložila. Počela je da reaguje bolje, cvrkutala je na Majinom ramenu. Pustila je napolje.
Kako je bila sretna. Kao nikad do tada.
Maja je sva radosna pratila malu pticu kako se druži sa drugim pticama i opet se vraća kući. Nikada je više nije stavljala u kavez. Ptica je uvijek nalazila mjesto gdje će da spava.
Ako imate bilo koga da volite, ne zatvarajte ga u kavez. Nikada oduzimanjem slobode ne možete nikoga zadržati.
Ovo je bila ZEMLJA ZA NAS. U njoj nam je SRCE kucalo DUM,DUM. Bila si moj svaki RADOSTAN DAN. Nismo znali da je ostalo SAMO PAR GODINA ZA NAS.
Počeli smo da TONEMO. Tvoje OČI BOJE MEDA su mi rekle BUDI SAM NA ULICI.
Pored tebe sam prošao i rekao BUDI SAV MOJ BOL! Zavrtio se KRUG. Bilo je more MODRO i ZELENO. Prošla si s njim i bio mu je NOVAC U RUKAMA. KAO DA JE BILO NEKADA i ZEMLJA je nestala.
Life Coach – osoba koja će za vas biti apsolutna podrška, fokusirajući se na sadašnji trenutak, budućnost i vaš lični razvoj.
Life Coach je osoba od poverenja ?
Life Coach u trenucima kada vam nedostaje samopouzdanja, kada se zateknete u rutini života, lišeni životne radosti, itd.
Tragajući za smislom života prođoh mnogo Life Coach-a.
Ne nađoh nikada pravo rešenje. Sve liči jedno na drugo.Prepisivanje kao maturski radovi, samo izmenjene slike, pakovanja, nove IT- tehnologije ubačene radi prijemčivosti klijenta. Pakovanja i pakovanja.
Daju vam rešenja koja liče na njih , a ne na vas. Postajete njihovi klonovi. Smej se smej , uvek se smej. Onda skontaš da si u euforiji zvanoj budlaština ! Smej se od srca kad je smešno , a ne zato da bi bio klovn.
Zatim , toliko ti rade na samopouzdanju, da ti EGO briše sve moguće granice. Postaješ gospodar sveta
Oblače te u nebuloznu odeću, da bi bila
najlepša na svetu nateraju te da misliš, da sve sto ti padne na pamet , MOŽE.Ne može to niste vi. Vi ste klonovi.
Nabijaju cene svojih prepisanih pametovanja, tako da vi mislite da su to „biseri razuma i ključ života „.
Sve je izuzetno prosto. Kad uzmeš Svetu knjigu , bilo koje svetske religije priznate kao religija, shvatiš da su mnoge stvari vrlo jednostavne, samo nemamo naviku da ih obavljamo.
Čovek je Homo Religiosus, zašto bežati od toga ? Zašto se gnušati toga.
Da bi bili moderni? da bi se dodvoravali modernom vremenu , da bi bili istomišljenici ?
Nešto što postoji vekovima i traje i traje, pored svih rušenja, palenja, i diže se ponovo iz pepela, ne moguće je da ne vredi !
Božija misao daje ljudima rešenje. Ko traži od Boga taj i dobije.
Poštujte svoju okolinu, porodicu, Božiji hram ( za koji ste opredeljeni ) , jedite hranu koja uspeva u vašoj okolini, tu gde ste, baš tu vam je mesto, inače bi bili negde drugo.
Budite ljudi religije koji će biti ljubav, porodica, ljubav za shvatanje razlika među religijskim svetom.
Širite svoju dobru volju i ljubav. Samo tako ćete biti prihvaćeni od samih sebe i od drugih.
XIV Zimske olimpijske igre su održane 1984 godine u Sarajevu, tadašnjoj SFRJ Ostali gradovi kandidati bili su japanski Saporo, švedski Falun, koji su nadglasani.
Ovo su bile druge zaredom igre održane u istočnoj Evropi,Balkanu, u socijalističkoj zemlji, zemlji iz Pokreta nesvrstanih, jezik matični srpsko-hrvatski pismo ,ćirilićno i latinično. Sarajevo glavni grad BiH ,većinsko stanovništvo muslimansko, najveći rokeri u tadašnjoj Jugi su bili iz Sarajeva. Zaštitni znak- muzika i ljubav.
Sarajevo je 1978. dobilo organizaciju zimskih olimpijskih igara u konkurenciji s japanskim Saporom i zajedničkom kandidaturom švedskih gradova Falun i Geteborg MOK se pri tome delimično vodio političkim razlozima – kao Nesvrstana zemlja, tadašnja Jugoslavija je davala manje prilike za hladnoratovske bojkote – ali glavni je motiv ipak bila želja da se Igre, kao simbol svjetskog mira i bratstva među ljudima – održe u gradu koji je do tada bio vezivan za izbijanje Prvog svjetskog rata.
Za vlasti Jugoslavije sarajevske Olimpijske igre su bile sjajna prilika da državu u svetu predstave u najboljem mogućem svijetlu, i u tom nastojanju ih nije omela ni velika ekonomska kriza koja je SFRJ bila pogodila početkom 1980-ih. Odmah poslije smrti doživotnog predsjednika, gle čuda.
U Igre su utrošena velika sredstva, te sagrađen veliki broj impozantnih građevina i ostale infrastrukture. U tome su vlasti imale podršku Sarajlija, a već prije samog održavanja su Igre dovele do povećanja interesa za zimske sportove, do tada gotovo nepoznate u tom delu Jugoslavije.
Sanda Dubravčić, predstavnica sporta klizanaja na ledu i sportistkinja koja je osvojila zlatnu medalju na olimpijadi 1984. otvorila je zimske olimpijske igre, upalila olimpijski plamen u ZOI Sarajevo.
Na sredini Koševa donešena je baklja koju je ona sa ponosom zapalila 8. februara koja je gorila do 19. februara te godine.To bila najveća pozornica sporta, ljubavi i čovječanstva.
Tople emocije me vežu za ovaj planetarni dogadjaj u kome je učestvovao sav svijet u gostoprimstvu naše tadašnje zemlje.
Sjećam se tog osjećaja kada je plamen čovječanstva grijao moju mladost, osjećanje pripadnosti mojoj zemlji i čitavom svijetu.
Te godine je bila jaka zima sa puno snijega, tako da je i Bog bio uz nas iako smo ga skrajnuli.
Putovalo se organizovano i vozom na olimpijska nadmetanja , sve u cilju navijanja za naše predstavnike, ne bili i tu bili najbolji. Tako je Slovenac, Jure Franko osvojio naša srca i zlatnu medalju u slalomu.
Na otvaranju Olimpijskih igara su učestvovali sredenjoškolci iz mnogih gradova ali i tuzlanske gimnazije. To su bile naše zvijezde, naši predstavnici ovako važnog događaja. Radovali smo im se i tražili ih među stotinama učesnika. TV prenosi su bili za nas najveći događaj te godine od osmog do devetnaestog februara 1984.
Vučko, maskota ZOI ’84. je bila najprodavanija igračka, a i svaki prenos je počinjao sa njegovim likom. Glas mu je pozajmio Zdravko Čolić, koji kaže da mu je to najdraža uloga.
Čitaoci jugoslovenskih novina su zamoljeni da odaberu maskotu Zimskih olimpijskih igara 1984. među 6 finalista. pobjednik je bio Vučko, kojeg je dizajnirao slovenački dizajner i crtač Jože Trobec. Vučko je simbolizovao želju ljudi da se sprijatelje sa životinjama. Prema MOK-u, Vučko je pomogao da se promene predrasude o vuku kao zastrašujućoj i krvožednoj životinji.
Mnogo kasnije sam pročitala da su vukovi najodaniji partneri , da su do smrti odani svojoj ženki i porodu i starim vukovima.
Zapošljavali su i kadrove za simultane predvode jezika, montažere, kamermane i plejadu tih organizacionih zanimanja.
Bili smo svijet u malom. Kao da se cijela planeta smanjila i došla tu kod nas u našu zemlju čuda, što će se kasnije ispostaviti.
Najljepše žene, najljepši momci, pjesme, priroda, naj gostoljubiviji narod.
Jeli su se ćevapi, pila koka-kola i mješalo se autohtono i svjetsko zapadnjaštvo.
Tako smo ušli na velika vrata u velike igre cijeloga svijeta. Poslije će se ipostaviti mnogo toga u politici.
U kovnici u Majdanpeku je urađeno 285 medalja od kojih su 222 dodeljene. Izgled medalje je dizajnirao Miroslav Antonič prikazivao je snežnu pahulju, druga strana glava atletičara sa lovorovim vijencem.
Nastale su i mnoge pjesme. „Hajdemo u planine, jer tamo nema zime.“
Bijelo dugme je uvijek „ovjeravalo “ svojom muzikom.
Godinu dana kasnije 6. februara 1985. rodio se moj sin Aleksandar, poslije najvećeg planetarnog događaja, uslijedio je za mene još veći, postala sam majka.
Počinje novo doba.
Da se ne zaboravi ovaj planetarni događaj. Vidimo se na Jahorini.
Sad su neka druga vremena, vrijednosti.
Baci grudvu snijega na mene,da mi kažeš da me voliš.
GALIJA je plovila kao AMBASADOR uz SEDMORICU MLADIH i mi sa njima. S VREMENA NA VREME smo slušali INDEXE i PLIMA je usporavala put. KRISTALI , CRNI BISERI i KORALJI su se vadili iz mora i darivali uz VATRENI POLJUBAC. MERLIN je o DELFINI-ma snimao FILM i sve je ličilo na PRO ARTE. Umjetnički dojam je ocenio VAN GOG. MAGAZIN je počeo pisati o ROBOTIMA i stiglo je NOVO DOBA. BULDOŽER ga je nagovestio. Da nije bilo PLEJBOJA ne bi bilo ni GREŠNIKA i NEVERNIH BEBA.
Uz ZLATNE AKORDE jeli smo RIBLJU ČORBU a bogami i PEKINŠKU PATKU u zavisnosti šta je ko volio. A onda je došlo ATOMSKO SKLONIŠTE . ZABRANJENO je PUŠENJE. Mi smo izmenili COD. SMAK je predskazao POSLEDNJU IGRU LEPTIRA
Postajali smo LUTAJUĆA SRCA u tuđim ŽUTIM KAPUTIMA . Radovali smo se ubranoj CRVENOJ JABUKI i ZABRANJENI GRAD kao uljez je učinio kraj našem dobu.
„Jer kad ostariš niko ne kuca na tvoja vrata ni potok s’ ribama od srebra ni mlado ždrijebe, vlažna oka ni jabuka u cvatu, niko !“
Kad pomislim na ispunjenost, radost i na osećaj pripadnosti, pomislim na moju decu. Kada bih morala da se opredelim za samo jednu ulogu u životu, to bi svakako bila uloga roditelja. Moja maštanja iz detinjstva o svetu odraslih odnosila su se na zamišljanje o ostvarivanju u toj ulozi. Dok su moji vršnjaci sanjali velike snove ja sam svojoj imaginarnoj deci smišljala imena. Kako velike želje često donose i velike strepnje, tako je i prva godina mojih pokušaja da svoju najveću želju sprovedem u stvarnost, bila bezuspešna. Dobijala sam mnoge uvrede od mojih bližnjih sa druge strane, dobijenih udajom. Te da im ne treba snaja koja neće roditi, da im sin nije repa bez repa. Deca čuvaju brak i ostale floskule primitivnog mišljenja. Vredjali su me indirektno i stalno mi podgrejvali sumnju da nisam dovoljno dobra.
Moja tiha patnja postala moj verni pratilac. Mnoge noćne more praroditeljskog greha ti padnu na pamet. Preispitivanja svog mladog i tek započetog života i ružnih reči skuvanih u kuhinji sitnih duša. Moje unutrašnje borbe kao i borbe sa lečenjem uz uzmicanje tihih molitvi koje su mi prenosile neke vremešne žene od poverenja.
Nema te nerotkinje koja se moli a Bogorodica ne pomogne.
Bilo je nečeg uzvišenog u mojoj ćutnji ispred te božanstvene ikone. Nečeg što mi je prvi put ukazalo na činjenicu da smo mi kokreatori našeg univerzuma.
Čin ljudskog srca i uma koji traži sa očekivanjem, je čin stvaranja sam po sebi.
Ko kuca otvoriće mu se, ko traži, daće mu se! Dan danas prepoznam vrcavosti plamena sveće koja se pali u gornjem redu za porod i zdravlje bližnjih.
Roditeljstvo me je promenilo, izgradilo i odredilo.Roditeljstvo je lekovito. Mene je podstaklo i stalno me podstiče na preispitivanje, prepakivanje sistema vrednosti i liste prioriteta.
Neizmerno sam zahvalna mojoj deci, Aleksandru i Jeleni. Svojim postojanjem me svakodnevno podsećaju da je jedina sila za sve na ovom svetu ,ljubav. Naučila sam od njih mnogo toga. I još puno toga želim od njih da primim. Mnogi od nas rade suprotno. Pokušavaju da “vaspitaju” decu, da ih spakuju u kalupe i nametnu im modele ponašanja, sopstvene, percepije ispravnosti.Deca su bliže Izvoru i sećanju na sva prethodna iskustva drugih dimenzija od nas samih. Od njih možemo mnogo više da naučimo nego što možemo i da pretpostavimo.Njihov jezik je jednostavan i sastoji se od jednog suštinskog osećaja koji povezuje sve i prožima svako postojanje.
Dovela sam mamu da živi kod mene, zauvek. Opirala se dugo, ipak je starost prevagnula.
Ostavila je grad u kojoj je ostala mladost, moj pokojni otac,njene uspomene na posao koji je volela. Mnoge prijateljice su se upokojile. Ima jednu prijateljicu sa čijom se majkom družila.
Već pet godina živi kod mene . Još uvek bi da me pokriva, mene , baku troje unučića, gleda šta oblačim kad izlazim, jer je hladno. Pažljivo prati šta radim, i zna sve gde sam šta ostavila.Noću kad ide toalet, zaviri da vidi da li spavam. Ako ne spavam onda me opominje.“ Kasno je sine, lezi“.
Preko dana najviše voli da gleda serije i stalno puši na terasi. E tu je ja stalno opominjem, „mama dosta je s tim cigarama“.
Ona se ljuti,“ šta te briga, to mi je uživanje“. Voli i mentol bonbone, jer joj smiruju kašalj.
Buni se kad idem negde, ne voli da ostaje sama. Najsrećnija je kad sam kod kuće.
I dalje je farbam u crno, neću da ostari. Gleda kvizove i zna sve odgovore, kao i učesnike kviza.
Kad ručamo, nudim ja nju i ona mene. Više se ne zna ko je kome mama.
Sa praunucima se igra, ugađa im. Voli ih beskrajno. Pravile smo i zimnicu po njenim receptima. Još joj je tata doneo taj recept za ajvar od teta Mice.
Nije mnogo pričljiva, ali ta daleka prošlost joj je najdraža. Kako su se upoznali ona i tata dok je služio vojsku u Somboru. Njihova ljubav koja je izbrisala granice različitostima. Njihove slike sa osmehom me podsećaju na ta vremena.
A onda inserti iz života . Sve je to bilo mnogo bolje nego sada. Shvatam da je starost razdoblje koje ne pruža mnogo zadovoljstva. Ja stalno želim da je ona srećna, ali ona često kaže “ nije mi nešto danas dan“.Ali sve to ide sa godinama, ljudima, sredinom, fizičkim i psihičkim statusom.
Voli kad neko dođe. Puna joj kuća. To je događaj.Ja volim što je sa mnom i želim da to što duže traje. Ne ljuti se na mene kad te opominjem za te cigare.
Kada se dobro osećaš , onda kažu da si „k’o u svojoj koži“
Malo ću o tetovažama, molim one koji ih imaju i vole da mi ne zamere. To je njihova lična odluka i nemam ništa protiv toga.
Sad pišem sa moje tačke gledišta.
Moda je nametnuta kategorija, nešto vremenski određeno, ukoliko nije vanvremenska klasika. Tu se zna kvalitet, kvantitet, linija kroja, boja, prikladnost kroja prema figuri statui osobe i upriličeno njenom celokupnom statusu i psihologiji.
Vezano za godine i hormonski status kao i psihološki imamo razne faze u oblačenju. Počev od jeansa , crne faze , kada se nosi sve crno ( kao da smo u dugogodišnjoj žalosti ) , ne daj Bože. Zatim faza indijskih stvari, pa ciganskih sukanja , izbledelih farmerki, zakrpama ukrašenih džempera na laktovima, sve do kostimića sa besprekornim krojem sa prikladnom košuljom dobrim cipelama i tašnom.
Stalno smo u nekim samo nama znanim fazama sviđanja garderobe.
Tako je kod nekih osoba sa kožom.
Pitam se , kako osobe koje imaju razne crteže na sebi, podnose neke tekstove, sličice itd. koje u glavi prevaziđu i prestanu da budu zaljubljenici npr. u neku muzićku grupu, prevaziđu filozofiju citata koji je ostao kao pečat na koži. Kako imena onih koje su voljeli i nakon nekog vremena zaledili u pamćenju ili čak zamrzili, podnose i da li se osećaju lepo kao u svojoj koži. Da li to postaje i psihološki problem. Jer se to jednostavno vidi. Kako i šta rade da se ratosiljaju toga ?
Ako se pitate što sam prvo pisala o modi ?
Zato što je sve stvar promene, nametnutih kriterija lepote.Ništa nije večno ni za sva vremena. Priznajem za sve treba imati debelu petlju, jer ako ti nešto zasmeta , pa makar bila i Mona Liza i ti želiš da je se otarisiš, baš se nađeš u problemu.
Još jednom naglašavam da mi nije bila namera da kritikujem, ili omalovažavam bilo koga. Samo se pitam?
Poznat po Ulm Minster , luteranskoj crkvi koja se nalazi u gradu Ulmu u Nemačkoj. Sagrađena je u gotskom stilu i trenutno je najviša crkva na svetu sa visinom zvonika 160.9 metara i čak 768 stepenica koje vode do vrha.
Učionica , četvrti razred, Hauptschule, razrednik Herr Braun.
Sjedim sa dječakom Hansom, u drugoj klupi. Na mojoj strani klupe sveska i pismo iz Jugoslavije. Na desnoj strani pisma poštanska marka sa likom J.B. Tita. Dječak ga prepozna i počne na glas vikati TITO,TITO. Das ist Tito. Djeca u razredu , uglavnom njemačkog porijekla, mada je bilo i stranaca , nađoše se u čudu. Ja sam se osjećala užasno neprijatno. Mislila sam , linčovaće me.
Smirio je Herr Braun, oniži staložen čovjek, finih manira tu situaciju. Razjasnio djeci na njemačkom neprimjereno ponašanje dječaka. Tako se završilo to moje saznanje da neki i ne vole našeg jugoslovenskog vođu. Tu spoznajem razliku među narodima , kao i prema vjeri i politici.
U to vrijeme uspostavljeni su diplomatski odnosi Njemačke sa Jugoslavijom što je učinjeno 30. januara 1968, a zatim je došao i sporazum o angažovanju jugoslovenske radne snage. Vrlo je bitno da u tom trenutku u Nemačkoj radi više od 300.000 jugoslovenskih radnika i to je bila zemlja koja zapošljava najveći procenat radne snage iz Jugoslavije.
Imali smo nastavu vjeronauke, nisam znala jezik, ali od mene se tražilo da naučim hrišćanske pjesmice. Imala sam tvrdokornu odluku da ih ne izgovaram čak ni uz pomoć čitavog razreda. Čula sam ja po izgovoru i melodičnost da je to umilno, ali jedna Jugoslovenka , iz ateističke porodice , nije to mogla prihvatiti.
Tako je prolazila školska godina do Božića, kada smo imali , nazvaću je predstava za Božić. Puno djevojčica i ja medju njima, smo nosile kostime andjela. Tu je bila i moja drugarica Purida iz Španije. Njima je katoličanstvo bilo blisko, i sva ta ceremonija oko rođenja Hrista joj je bila poznata. Ja se prvi put susrećem sa tim.
Od svih ceremonija iz ranog perioda djetinjstva, sjećam se primanja u pionire , i pionirske zakletve, crvenih marama na bijelim košuljicama, teget suknjice , bijelih dokoljenki. To je bila neka fama oko tog čina. Znam da sam se bojala svega toga, i sjećam se da su djeca kada žele da neko bude siguran , da govore istinu, govorili -Tita mi- .
Poslije nekog vremena od Božića, pozva Herr Braun moje roditelje da ih pita da li žele da me puste da idem u crkvu sa ostalom djecom. Nisam ni jezik znala, tako su oni po inerciji rekli, neka ide, da se ne izdvajam iz „stada“.
Bilo mi je sve to interesantno. Kirche, klupe, ustani sjedi. Ja sam to tako doživljavala i kopirala pokrete drugarica. Purida je bila vična u tome, ali ja, analfabet.
Doživljavala sam to kao druženje sa djecom, divila se monumentalnosti crkve, gledala u izlivene kipove i ništa mi nije bilo jasno. Moji mi nisu ništa objašnjavali.
Prije spavanja sam klečala i govorila molitvu kratku koju sam zapamtila. Dok se moj jedini prijatelj mačak Miki savijao uz mene.Sad se ne sjećam koja je bila. Uglavnom su mi ti položaji tijela bili bitni.
Poslije nekog vremena, Herr Braun opet pozva moje roditelje da ih pita da li žele da me krizmaju. Oni su se jako uznemirili. Vidjeli su da ovo ništa nije naivno.
Odluče oni tako da škola nije podobna za mene zbog religijskih insistiranja, i vrate me u Jugoslaviju.
Te godine su moji kupili Toyotu narađastu sa zelenim staklima. To je bila limuzina, kako je moj otac govorio. On je nakon pet polaganja vozačkog ispita u Njemačkoj jedva uspio položiti. Govorili su mu da je glupi Bosanac, on se nervirao, psovao im u sebi Švapsku majku, i kada mu dozlogrdi sve, odlazio je na bolovanje i govorio, ja da im radim i podižem zemlju!
Tom Toyotom su mene vratili u Jugoslaviju preko Italije. Sjećam se išli smo autostradom Sunca, tako su je zvali, sve do Venecije. Tu sam osjetila ljepotu i smrad Venecije. Uskim kanalima u gondolama, smo se vozili do trga Svetog Marka , prolazili smo pored memljivih kuća, ponekog plutajućeg pacova a iznad nas golubovi u jatima, sunce i more,turisti sa šeširima velikih oboda.
Trg Svetog Marka je glavni trg u Veneciji.Prostor je oblik trapeza, omeđen objektima kao neka teatarska scena.
Za taj trg je kažu da je „najljepši salon Evrope“.Jedan od rijetkih velikih urbanih prostora gdje se ne čuju automobili.
Ostale su mi fotografije sa golubovima , sa bezbroj golubova,sa mojom majkom.
Uživali smo u velelepnim gradjevinama , nepreglednom trgu, šarenilu boja, ljudi i jezika. Najljepšem sladoledu sa šlagom.Mirisom Jadrana, soli i galebovima.
Sve je tu bilo romantično.Samo podneblje, melodični jezik, i talijanske šansone.Letnje bašte , kafeterije i picerije. Miris origana, toplog testa , sira ,pizza boljonese.
Ostalo mi je to u sjećanju pri povratku u Jugoslaviju. Jedno lijepo ljeto i pravac koji mi je odredio dalji životni put.
Hladna i kišovita noć. Veče na kućnom pragu. Zaljuljala sam praznu ljuljašku i ušla u kuću. Cika dece odzvanja u daljini a ja leno oblačim papuče. Zgotivim topli crveni mirisni čaj od hibiskusa. Srčem, smejem se samoj sebi, kako bi me sad majka opominjala, šta to radim. Nije pristojno. Ponavljam isto srkanje , dečiji inat nisam prevazišla do sada. Nije da sam ponosna na to, ali na dečiji duh u sebi jesam.Ponese me u poznim godinama i zaboravim na bol u kolenu, kašalj ne znam od čega. Dubokih uzdaha kad se borim sa dahom, a duša treperi, nema godine. Ona je bezvremenska.
Knjige su oko mene , imam veliki izbor, a vremenski ne stižem radoznalost da nahranim.
Skačem sa teme na temu, čitam nekada bez redosleda. Ali sve su one tu, moje drugarice, sa svojim temama, životnim, ljudskim, ženskim.
Upravo završavam knjigu „ONE SU PROMENILE SRBIJU“ napisale Tatjana Loš i Milena Marković.
Sedamdeset biografija heroina u vremenu u kome su živele. Majke, vladarke, naučnice,umetnice, ktitorke, zadužbinarke, sportistkinje, muzičarke, arhitekte, ratnice…
Sve su one zadužile Srbiju, da ih ne potisne u zaborav. Mnogih su se setile spisateljke ove knjige i utisnule u večnost.
Od sedamdeset umnih i jakih žena, dosta je njih kraj života okončalo u siromaštvu , zaboravljene i same. To je nepisana sudbina jakih žena.
Čitam i divim se nepresušnom talentu i volji za stvaralaštvom. Često su nailazile na povređenu mušku sujetu i dobijale loše kritike za svoj rad, ne želeći pristati na njihovu naklonost.
Osporavan je natprosečan dar u oblastima kojom su se bavile, teško se dolazilo do posla.
Ženski položaj uvek je imao teg više na kantaru nego muški, koji je odskakao.
Tako je to bilo stolećima iza nas. Sada se nešto menja u tom odnosu, puna su usta jednakosti, finih manira, naučenih govora. Volela bih da je iskreno!
Nisam feministkinja niti ratnica, ali sam za fer odnos među polovima i uopšte svim prihvatljivim socio-kulturnim odnosima.
Dobro bi bilo nadmetati se u talentima, znanjem protiv neznanja.
I tako stigoh do pozne večeri sve u pametovanju sa samom sobom. Razmišljam o manjku vremena i budućnosti. Sad se baš osećam dobro. Kao da sam mnoge epohe zatvorila , stavila tablu na spomenik i idem u novu izgradnju svetova , novi level.
Jedan miran posvećen život duhovnom uzrastanju, dopunjavanju nedovoljnog znanja , pisanju, kristalisanju misli i ideja.
Postepenom zalasku sunca, kako sam pisala o starenju. Bez mnogo erupcija pri zalasku sunca , ali sa dovoljno svetla i bljeska da se osetim živom, vedrom i svrsishodnom. Bez dečijih glasova mojih unuka, njihovih roditelja, fotografija sa raznih destinacija, radosnih, nasmejanih, životnih, moje godine ne bi imale taj lepi osećaj ugode i celovitosti.
Ovaj mi kraj liči na uramljenu fotografiju radosnih lica mojih bližnjih , neka tako i ostane. Volim vas!
