Svako od nas ima ona jutra koja se urežu u sećanje, ona mesta gde vreme stane i svaki korak vodi ka nekom važnom susretu.Tako sam ja jedno rano letnje jutro, stigla u Beograd. Dok je još imao crvene govornice, davne osamdesete. Sve mi se dešavalo u tih par godina. Tako da ih pamtim za celi život posle toga.
Autobuska stanica na starom mestu u blizini Železničke ulice, a železnička zgrada na Savskom trgu.
Jutro užurbano, ljudi u pokretu. Mnogo ljudi i stranaca. Bez telefona, jedan važan susret trebao je da se desi. Istina dogovoren, ali moje javljanje po dolasku je bilo iz govornice, jedne od mnogih na stanici. Javila sam se uznemirena, na broj, koji sam dobila za kontakt. Znate, tada smo uglavnom preko veza, čiji su vlasnici telefona bili stanodavci, uspostavljali kontakte.To je ovako izgledalo.
-Halo, molim Vas mogu li dobiti… sačekajte…duge pauze… Javiš se što kraće i preneseš poruku.
Tog jutra sam se tako javila i rekla „stigla sam“. Gde si ? -Na stanici, kratko i odsečno, a sa druge strane , -dolazim odmah. Klik , spuštena slušalica.
U tom momentu sam videla da sam u totalnom nesporazumu. Nedefinisan dogovor. Krenula sam za putnicima, u neznam gde, malo na jednu, malo na drugu stranu. Ljudi se guraju, žure, neki nešto prodaju, viču, ulični čistač cipela mirno sedi i glanca jednom gospodinu cipele boje čokolade. Indijske šarene marame vise na štandovima ispred radnji. Pekara mami svojim mirisom hleba i bureka sa raznim filom.
Nezaobilazni nesporazum kad dolaziš iz Bosne, tražiš burek , a oni te pitaju sa čim, pa nabrajaju. Kod nas je burek bio sa mesom a sve ostalo su pite, jedino je burek pitac.
Mirisao je i roštilj, ali mi to nije bilo privlačno. Sladoledi na točenje, vanila-čokolada ili vanila-jagoda. Sve to opažam na putu kroz traganje do susreta sa jednim studentom iz jednog manjeg grada. Sa kojim sam trebala da se nađem i prohodam kroz glavni grad i univerzitetski centar. Pomalo već uspaničena da se nećemo sresti, a ja tek popodne imam autobus za nazad, ipak krećem prema železničkoj stanici, a uz put sa desne strane male kafanice i bašte i putnici koji ispijaju kafu pred put. Gle , skoro pred ulaz u samu zgradu , sudarim se sa studentom, koji je isto tako mene tražio kao i ja njega. Ništa nije slučajno, to sam davno saznala.Bog spaja izgubljene duše. Posle tog srdačnog susreta, popeli smo se uz Balkansku ulicu punu malih zanatlijskih radnji.U tim starim ulicama ,svaki korak nosio je tiho poverenje, a ljudi su prolazili kao senke , sa osmehom, pogledom koji je govorio više od reči. Nastavljamo ka Terazijama. Naše odredište je bila kultna kafana „Polet“, tako je pao dogovor da tu provedemo vreme uz razgovor. Bili smo gladni i išli smo na girice.
Prepoznali smo ulaz po crvenoj tendi i diskretnom natpisu iznad stepenica koje vode u polusuteren. Unutrašnjost je u duhu domaće atmosfere sa sve kariranim stoljnacima i fotografijama starog Beograda na zidovima. Sve je retro i opuštajuće.Prilagođeno srednjem staležu. Poručili smo girice i pivo i kvas. Miris pržene ribe je bio dominantan , uz tihi žamor gostiju i poneki glasni smeh koji dolazi od raspoloženih gostiju. Konobar je bio brz, spretan i uljudan.Usluga je bila na nivou. Mi smo jeli reš pečene girice, dobro posoljene, zalivali smo ih pivom i kvasom, i bili srećni.To su vremena kada se sreća merila malim stvarima. Ovo mesto je bilo jako frekventno. Ljudi su stalno cirkulisali. Sa ulice se čula muzika uličnog svirača. Pogledali smo i videli mladog čoveka koji svira Old Man od Neil Young-a.
Starče pogledaj moj život
ja sam isti kao ti što si bio po mnogo čemu.
Treba mi neko da me voli.
U vašim očima uspavanka svira
kroz onaj isti stari grad
koji ne znači mnogo meni
dvadesetčetiri je meni
a toliko je toga što me čeka
Starče, pogledaj moj život
ja sam isti kao ti što si bio
po mnogo čemu.
Ništa nije slučajno!
Sunce je u zalasku i moja karta alarmira da je vreme za povratak.Između ovih ulica kojim se vraćamo , kao i mirisa i dobrih ukusa, bilo je malo priče, više neispričanih snova, uzdržanih momenata i povremenih pametovanja i nadgovaranja koji je bolji pisac, koja muzika je prihvatljivija, čiji je grad bolji, kao i ljudi.Zadovoljni smo se vratili istim putem do stanice. U tišini tih ulica , miris lipe me je podsetio da svaki korak nosi obećanje, da i u tišini postoji priča koja tek treba da se ispriča.Svetleće reklame su bacale svetlo na još kaldrmisane ulice, budile romantiku starih vremena i dobrih odnosa među ljudima. Jedan dan je prošao u vremeplovu života. Pamtimo!
Jasminka Nikolić ex Brdarević
