Letnje popodne, leno, toplo i umazano zunzarama. Na travnjaku ispod šljive, jeli smo lubenicu, slatku i sočnu, crvenu kao krv. Njen sok nam je curio niz obraze, a mi skupljali kapljice oblizujući se. Lubenice su prodavali na velikim konjskim kolima.
Brdo lubenica je bilo poređano na kolima. Lubeničar je razvozio kroz ulice vičući „lubenicaaaa“! Mi smo čuli samo „benicaaaa“ ono lu se izgubilo. Imale smo tri, pet i sedam godina. Tri sestrice, samo ne rodjene. U blizu po godinama. Dovodili su nas roditelji kod bake. U najzelenijem gradu Somboru, lepom pitomom, sa velikim prostranim uređenim parkom,unutar njega županija i katolička crkva i „Fijaker“, poznata kafana. Nastanjen prijatnim poštenim svetom.
Golubarske čarde imala je skoro svaka kuća. I moj ujak je imao golubarnik. Stalno je gledao u visinu gde mu lete poštaši. Vrsta sivih golubova. Njih je volio, mada je imao i gaćana i smeđe belih sa perjem oko nogu. Kao da imaju čizmice.
Ta leta pamtim kao poslasticu u čitavoj godini. Svaki doručak, ručak, večera su bili posebni ugođaj. Po mirisu hrane se pamte ta vremena , po rijetkim jelima, po starinskim tanjirima.
Porcelan težak , sa zavijucima , caknama, ponegdje poneka linija kao bora od starosti ucrtana.
Na suvo testa (to su vam makaroni sa krompirom), ili flekice s kupusom, baratfile. Još raznih neobičnih izraza. Supu smo mjerili uspravljajući kašiku, jeli i na kraju popili onaj ostatak što ne može da se zahvati kašikom. Slatko smo jeli kao kradljivci, brzo, spuštene glave da nam ne otmu. Ko prvi pojede, krišom gleda u ostale koji se i dalje slade.
Stomaci nam se naduju od hrane, a mi posle krenemo u igru u pesak, praveći kule, ostavljajući male tunele za prolaze, pokušavamo otkotrljati okrugle kamenčiće kroz njih. Još mnogo odaja napravimo , sve dok se ne sruši naša gradjevina a mi je poslije utabamo bosim nogama po toplom pijesku, sve kukajući od bolne topline.
Kakva su to vremena bila, sreće radosti i ljubavi. Ljeta su se završavala krupnim suzama kada smo se rastajale. Mene su vraćali u brdovitu Bosnu a oni su ostajali u svojoj ravnici. Lazin breg je bio najveća uzvisina u tom kraju.
Mahali su mi sa perona željezničke stanice, ja njima iz šinobusa nagnuta kroz prozor. Ispraćale smo se sa knedlom u grlu i bolom ispod srca i nadom za ponovnim skorim viđenjem.
Sve smo doživljavali i radost i tugu. Naš genetski kod po zajedničkim precima nas je vezivao kroz roditelje koji su to sve povezali da bi smo se voljeli i pazili.
Sad čuvamo decu naše dece i sećamo se nestašluka „kao juče“ da je bilo.
Jasminka Nikolić ex Brdarević
Juli, 2020.