Primila sam k znanju budite dobri i nježni prema sebi jer to neće niko umjesto vas !
Tako sam postala majka djetetu u meni.
Mislite da je lako ? pa nije svakako.
Probudi se bunt i reagovat moram.
Tješim to nekada nerazumno radoznalo i brzopleto dijete.
Stani djevojčice vidi majka tvoje ispade.
Moraš biti oprezna ne igraj igru sa vukovima oni su druga vrsta nepoznaješ ih.
Ne želim da budeš povrijeđena. Znaš, kada odrasteš i zrelost i mudrost ukine mene (majku) bićeš veliko iskustvo i pobjeda i sve će ti izgledati jednostavno i ti ćeš postati najzad majka dijete će stasati u ženu.
Kad pomislim na ispunjenost, radost i na osećaj pripadnosti, pomislim na moju decu. Kada bih morala da se opredelim za samo jednu ulogu u životu, to bi svakako bila uloga roditelja. Moja maštanja iz detinjstva o svetu odraslih odnosila su se na zamišljanje o ostvarivanju u toj ulozi. Dok su moji vršnjaci sanjali velike snove ja sam svojoj imaginarnoj deci smišljala imena. Kako velike želje često donose i velike strepnje, tako je i prva godina mojih pokušaja da svoju najveću želju sprovedem u stvarnost, bila bezuspešna. Dobijala sam mnoge uvrede od mojih bližnjih sa druge strane, dobijenih udajom. Te da im ne treba snaja koja neće roditi, da im sin nije repa bez repa. Deca čuvaju brak i ostale floskule primitivnog mišljenja. Vredjali su me indirektno i stalno mi podgrejvali sumnju da nisam dovoljno dobra.
Moja tiha patnja postala moj verni pratilac. Mnoge noćne more praroditeljskog greha ti padnu na pamet. Preispitivanja svog mladog i tek započetog života i ružnih reči skuvanih u kuhinji sitnih duša. Moje unutrašnje borbe kao i borbe sa lečenjem uz uzmicanje tihih molitvi koje su mi prenosile neke vremešne žene od poverenja.
Nema te nerotkinje koja se moli a Bogorodica ne pomogne.
Bilo je nečeg uzvišenog u mojoj ćutnji ispred te božanstvene ikone. Nečeg što mi je prvi put ukazalo na činjenicu da smo mi kokreatori našeg univerzuma.
Čin ljudskog srca i uma koji traži sa očekivanjem, je čin stvaranja sam po sebi.
Ko kuca otvoriće mu se, ko traži, daće mu se! Dan danas prepoznam vrcavosti plamena sveće koja se pali u gornjem redu za porod i zdravlje bližnjih.
Roditeljstvo me je promenilo, izgradilo i odredilo.Roditeljstvo je lekovito. Mene je podstaklo i stalno me podstiče na preispitivanje, prepakivanje sistema vrednosti i liste prioriteta.
Neizmerno sam zahvalna mojoj deci, Aleksandru i Jeleni. Svojim postojanjem me svakodnevno podsećaju da je jedina sila za sve na ovom svetu ,ljubav. Naučila sam od njih mnogo toga. I još puno toga želim od njih da primim. Mnogi od nas rade suprotno. Pokušavaju da “vaspitaju” decu, da ih spakuju u kalupe i nametnu im modele ponašanja, sopstvene, percepije ispravnosti.Deca su bliže Izvoru i sećanju na sva prethodna iskustva drugih dimenzija od nas samih. Od njih možemo mnogo više da naučimo nego što možemo i da pretpostavimo.Njihov jezik je jednostavan i sastoji se od jednog suštinskog osećaja koji povezuje sve i prožima svako postojanje.
Dovela sam mamu da živi kod mene, zauvek. Opirala se dugo, ipak je starost prevagnula.
Ostavila je grad u kojoj je ostala mladost, moj pokojni otac,njene uspomene na posao koji je volela. Mnoge prijateljice su se upokojile. Ima jednu prijateljicu sa čijom se majkom družila.
Već pet godina živi kod mene . Još uvek bi da me pokriva, mene , baku trroje unučića, gleda šta oblačim kad izlazim, jer je hladno. Pažljivo prati šta radim, i zna sve gde sam šta ostavila.Noću kad ide toalet, zaviri da vidi da li spavam. Ako ne spavam onda me opominje.“ Kasno je sine, lezi“.
Preko dana najviše voli da gleda serije i stalno puši na terasi. E tu je ja stalno opominjem, „mama dosta je s tim cigarama“.
Ona se ljuti,“ šta te briga, to mi je uživanje“. Voli i mentol bonbone, jer joj smiruju kašalj.
Buni se kad idem negde, ne voli da ostaje sama. Najsrećnija je kad sam kod kuće.
I dalje je farbam u crno, neću da ostari. Gleda kvizove i zna sve odgovore, kao i učesnike kviza.
Kad ručamo, nudim ja nju i ona mene. Više se ne zna ko je kome mama.
Sa praunucima se igra, ugađa im. Voli ih beskrajno. Pravile smo i zimnicu po njenim receptima. Još joj je tata doneo taj recept za ajvar od teta Mice.
Nije mnogo pričljiva, ali ta daleka prošlost joj je najdraža. Kako su se upoznali ona i tata dok je služio vojsku u Somboru. Njihova ljubav koja je izbrisala granice različitostima. Njihove slike sa osmehom me podsećaju na ta vremena.
A onda inserti iz života . Sve je to bilo mnogo bolje nego sada. Shvatam da je starost razdoblje koje ne pruža mnogo zadovoljstva. Ja stalno želim da je ona srećna, ali ona često kaže “ nije mi nešto danas dan“.Ali sve to ide sa godinama, ljudima, sredinom, fizičkim i psihičkim statusom.
Voli kad neko dođe. Puna joj kuća. To je događaj.Ja volim što je sa mnom i želim da to što duže traje. Ne ljuti se na mene kad te opominjem za te cigare.
