Za koga si ?

Za ljubav, nejake, nedužne, gladne, siromašne, dobre, uljudne.

Za nauku, obrazovanje, jednakost, istinu, fer igru.

Za ljubav, sreću , radost. Za miran san, mirno more, mirno nebo , mirnu luku.

Za spokojan san dece, mladih i starih.

Dvadeset prvi vek!

Nauka je dosegla vrh dostignuća na mnogim poljima.

A ljudi, u šta su evoluirali ?

Krah moralnih, ljudskih vrednosti, nemogućnost dogovora.

Rat !

Sva zla su nastala kada je čovek prvi put zabio kolac u zemlju i rekao “ ovo je moje“ !

Od tada do danas vode se ratovi, a između tih varvarskih dešavanja je nam je dat mali predah u vidu krhkog mira.

Tužna sam beskrajno

Mir brate, mir !

Jasminka Nikolić ex Brdarević

25.02.2022.

Moj život

U oku mome

mrak i tama

poneka zvezda

svetlost prelama.

Volim te kuće

i noć bez ljudi

jer ljudski malo

ima ko da ponudi.

Mnogo je zvanih

malo izabranih

mogu i sama

na put večni.

Spoznaješ svaku gordost ko zmiju

pustite moju istoriju.

Tako je mala i nebitna

kad pogledate da se ruši pola sveta.

Jasminka N. ex Brdarević

24.02. 2024.

Zima na izmaku

Gazim, gazim

mnogo pazim

na led da ne nagazim.

Danju sunce

zimsko pravo.

leni zraci prave tamu.

ne vide se ni oblaci

Visibabo, cvete beli

samo ti nas još uveri

da proleće pomalja se.

Baba marta sve je bliže

to znači da sve gmiže

dolazi nam topli dah.

Miris cveća

cvrkut ptica

sve je tada

mnogo lepše

i mi tada procvetamo

kad kapute poskidamo

malo lakša garderoba

pravi nas poletnije

i nekako sretnije.

Jasminka Nikolić , 22.02.2018.

Stara devojčica

Tijana Lazić- Neko nas posmatra

Koliko godina imam?

Onoliko koliko je želje za igrom u meni.

Koliko želja imam?

Mnogo.

Svaka želja je vrsta igranja sa temom.

A tema?

Ima ih.

Ali su probrane.

Fine i ne remete spokoj.

A šta je spokoj?

To vam je veče koje provedeš istražujući probrane teme.

Sve je to igra.

Donosiš zaključke, baviš se igrom reči, baviš se novim saznanjima.

I sve te o zabavlja.

Tvoje vreme je korisno i opušteno.

A šta je vreme?

Jedan dan je kao hiljadu godina.

Hiljadu je broj od cifara.

Vreme je određeno sekundama, minutama, satima itd.

Eto ti igre.

Razmišljanja o vremenu na hiljadu načina.

Igre, nikada dosta.

Ne shvatam termin dosada.

Izgovaram do-sada, znači nešto što je prošlo.

Nema veze sa dosadom.

Od sada, nešto što dolazi i moći će da se organizuje i bude dobra igra.

Znači zavisi od osobe koja se igra.

Tako se igra ova stara devojčica u meni.

Život je dar i najlepša igra davanja i primanja .

Igram se dok trajem.

Zov detinjstva sve je tiši.

Jasminka Nikolić ex Brdarević

Life Coach

Life Coach je osoba od poverenja ?

Life Coach u trenucima kada vam nedostaje samopouzdanja, kada se zateknete u rutini života, lišeni životne radosti, itd.

Tragajući za smislom života prođoh mnogo Life Coach-a.

Ne nađoh nikada pravo rešenje. Sve liči jedno na drugo.Prepisivanje kao maturski radovi, samo izmenjene slike, pakovanja, nove IT- tehnologije ubačene radi prijemčivosti klijenta. Pakovanja i pakovanja.

Daju vam rešenja koja liče na njih , a ne na vas. Postajete njihovi klonovi. Smej se smej , uvek se smej. Onda skontaš da si u euforiji zvanoj budlaština ! Smej se od srca kad je smešno , a ne zato da bi bio klovn.

Zatim , toliko ti rade na samopouzdanju, da ti EGO briše sve moguće granice. Postaješ gospodar sveta 😥

Oblače te u nebuloznu odeću, da bi bila

najlepša na svetu nateraju te da misliš, da sve sto ti padne na pamet ,može. Ne može. To niste vi. Vi ste klonovi.

Nabijaju cene svojih prepisanih pametovanja, tako da vi mislite da su to -biseri razuma i ključ života -.

Sve je izuzetno prosto. Kad uzmeš Svetu knjigu , bilo koje svetske religije priznate kao religija, shvatiš da su mnoge stvari vrlo jednostavne, samo nemamo naviku da ih obavljamo.

Čovek je Homo Religiosus, zašto bežati od toga ? Zašto se gnušati toga.

Da bi bili moderni? da bi se dodvoravali modernom vremenu , da bi bili istomišljenici ?

Nešto što postoji vekovima i traje i traje, pored svih rušenja, palenja, i diže se ponovo iz pepela, ne moguće je da ne vredi !

Božija misao daje ljudima rešenje. Ko traži od Boga taj i dobije.

Poštujte svoju okolinu, porodicu, Božiji hram ( za koji ste opredeljeni ) , jedite hranu koja uspeva u vašoj okolini, tu gde ste, baš tu vam je mesto, inače bi bili negde drugo.

Budite ljudi religije koji će biti ljubav, porodica, ljubav za shvatanje razlika među religijskim svetom.

Širite svoju dobru volju i ljubav. Samo tako ćete biti prihvaćeni od samih sebe i od drugih.

Svako davanje dobrog , samo dobro zaslužuje !

Jasminka Nikolić ex Brdarević

Virtuelna ljubav

Preuredjena Čolina pjesma

Ti živiš u oblacima mala

Ukrašću te jednog dana

iz tvog tako lijepog stana

odvešću te u svoj virtuelni svet

i ljubav, i sreću

ja ti nuditi hoću

ali ljubav nećeš nać’ u srcu mom.

Povešću te putem krivim

jer se tuđem telu divim

ne mogu ti vatre svoga srca dat’

ako lajkat nećeš moje postove

ako nećeš da me pratš

i dalje ćeš biti sama,tako ja mislim.

Živim na mrežama mala

i do mene ne dopire tvoj lajk

ljubav još je laža

emotikon srce nema dom.

Ti živiš u mailovima lažnim

briši spam

jer to je sad hit

blokiraj psihopate na mreži

oni žive samo svoj film.

Jasminka Nikolić ex Brdarević

Istinomjer

Ulaskom u virtuelni svijet vidiš koliko se istina razlikuje . Prepoznaješ izvore, maturske radove, doktorske disertacije urađene za posebne svrhe,često prepisane sa umjesnošću modifikacije . Jedni demantuju druge.

Političke struje, naučne, vakcinaški lobiji, nacionalne istorije, pametovanja razna u svim sferama. Sve to prezentovano od nadobudnih pametnjakovića. Na socijalnim mrežama se uglavnom drže svoje teorije ili pak za nijh prihvatljive teorije, kao da su baš oni najmjerodavniji za čuvanje istine ili vrlo često zablude. Sve se svodi na to ko je stariji-kokoška ili jaje-. Novinarske patke, žute štampe, demanti, paparaco lov.

Vjerujem da za to vrijeme neko čeka doručak, dobro jutro, lijek, telefonski poziv.

Dobro jutro svijete, širom planete!

Jasminka Nikolić ex Brdarević

Kranovi

Kranovi nam služe
da nam vrapci čuče
nad glavama našim
punim stare tuge.

Neke brige nove
ne mogu ni prići
dok se stare brige
ne istrgnu priči.

Kad vrapci polete
kada vetar dune
kada kiša pljusne
kada sunce grune,
e tada će naše
stare-nove tuge
izbrisati vrapci
odnet ispod duge

I bićemo srećni
kao ptičji svet
letit ćemo s njima
i biti ko svet.

Nikolić Jasminka,

10.02.2018

Tri otiska šake

Jesen je. Vrijeme je vlažno, tako da na prozoru ima dosta magle. Mali prsti moje djece , prave male tragove , utiskujući svoje prste na prozor. Ispred autobusa su svi koji nas ispraćaju. Granata negdje odjeknu. Djeca i dalje lupaju po prozoru , mašu i plaču.Krećemo.

Već na pedesetom kilometru se kvari autobus. Čekamo drugi, ispred napuštene zgrade. Svi putnici ćute, niko ništa ne komentariše. Svako nosi svoj teret. Ucrtane mape sudbine .

Prolazi vojska pored zgrade.Sve su to mlada lica. Nude djeci keks. Za tim vojnicima neko kod kuće tuguje i misli na njih.

Rat u Bosni već uveliko traje. Nikada , pa ni sada neću shvatiti zašto?

Taj odgovor je sada suvišan nakon toliko tužnih sudbina.

Sin je imao tada sedam godina, a kćerka dvije i po godine. Autobus pun žena i djece . Svi idu negdje u neizvjesnost za boljim sutra.

Djeci sam objasnila da treba da ćute. Da ništa ne pitaju i ne traže dok ne stignemo na odredište.

Tako su se i ponašali. Da li zbog mojih riječi ili same situacije, nikada neću znati. Oni se toga i ne sjećaju.

Sjedili su na sjedištima, ja na patosu autobusa, a moja majka sjedište do nas.

Ne znam koliko kilometara je trajalo putovanje, ni kuda smo sve prošli. Znam da je bila tužna jesen 1992. Opalo lišće sa drveća po bosanskim planinama. Raskopani putevi i tako trasirani.

Kilometražu sam mjerila strahom od nepoznatog.

Pala je noć. Kobna noć. U nedođiji se zaustavio autobus. Vojska preko čije teritorije smo prolazili ,je vršila kontrolu. Vojnik – kontrolor je tražio od vozača spisak putnika.

Djeca spavaju, ne znaju za strahove majki. Žene su pod panikom prilikom ovakvih zaustavljanja.

„Ko ti je ovaj Aleksandar“ ? Muškarce nisu smjeli da prevoze. Morali su imati ratni raspored. Ja čutim , a bilo kuca u dvjesta. Čujem neku raspravu između vozača i

vojnika-kontrolora. Daleko sam i ne mogu da razaberem šta govore. Samo čujem ton, koji je vrlo neprijatan. Spominju ime moga djeteta.

„Evo uđi pogledaj. Dječak od sedam godina.“ Utiša se svađa. Aleksandar spava, a ja umirem polako ali sigurno. Ipak se na kraju sporazumiješe. Nije njima ovo prvi put .Da je bio odrastao muškarac , vjerovatno bi neka iznuda u novcu riješila problem.

U ovom slučaju je bilo sve pod kontrolom. Samo sam ja prvi put umrla.

Vožnja starim autobusom preko iskopanih i trasiranih puteva je protekla kao u bunilu i grču.

Samo sam iščekivala šta će se dalje desiti. Djecu sam pokrila. Ponijela sam njihove jastuke, da im snovi budu mirni. Mama me je povremeno streljala pogledom, nikada mi ne oprostivši što je krenula sa nama.

Na “granici “ sa Herceg-Bosnom, ulaze nove uniforme i traže dokumenta.. Pitanja ko smo? Što smo? Kuda smo pošli ?

Najnezgodnija pitanja za ta ratna vremena. Ja ćutim .Ne znam ni ko sam, ni što sam .

Kada me popisuju ja se izjašnjavam kao Jugoslovenka.

To je već jako komplikovano za tadašnje prilike. Zato ćutim. Vrijeme će pokazati i dati odgovore. Samo sam na jedno pitanje dobila odgovor. Moja država je umrla.

Majku ništa ne pitaju, ali ona započinje priču o jugoslovenstvu.To se pokazalo , kao veliki problem.

Ja je ućutkujem i opet žalim što sam je povela.

“Uniforma”je optužuje ” zbog takvih je i došlo do rata”. Primiri se i ona, vidjevši da vrag nije odnio šalu.

Prođosmo najzad ratnu zonu. To mi je olakšalo čitavu situaciju. Ne znam koliko smo već putovali.

Ni sada vam ne mogu reći koliko je trajao put. Toliko neizvjesnosti nisam doživjela nikada.

Djeca i dalje ćute, ne jedu, ne piju i ništa ne traže. Kao mala madunčad, kada ih majka sakrije od potencijalnog neprijatelja pod skute, ugrije ih, a oni se tu osjećaju zaštićeni.

Meni se plače od toga, koliko su dobri.

Stižemo najzad u Našice. Tu nas dočeka “veza” koja nas preuzima. Put se nastavlja dalje za Sombor.

Poslije par mjeseci, stan u kome smo živjeli, naseljava komšija sa familijom. Seleći se iz potkrovlja u prizemlje. Rekli smo mu da uzme stvari koje su ostale, između ostalog i malo dječije biciklo. Bili su komšije za primjer. Jednom prilikom na vjestima čujem za granatiranje Tuzle. Baš pred bivšom zgradom je ispaljen projektil i stradalo je mnogo nedužnog svijeta među njima i Asja, komšjina kćerka. Mali život se ugasio, kada je geler veličine igle pogodio djevojčicu u srce dok se igrala pred zgradom. Vode li to putevi gospodnji stradanju ? Tužna sam zbog ove životne sudbine.

Mi smo se smjestili kod moje tetke u Sombor.

Njima ću biti zahvalna do kraja života kao i mojoj sestri . Tetka i tetak su mi umrli ima već tome nekoliko godina. Moja djeca su odrasla. Mir je davno uspostavljen. Samo nema male Asje.

Potvrda koju sam slala preko Crvenog krsta da smo dobro stigli , da je sve u redu i da sve pozdravljamo i volimo i tri otiska šake, po veličini nacrtane, skrivene su u mojim uspomenama , skoro već izbledjele.

Više i ne postujem ovu priču, nerviram ljude ovom pričom. Mnogi se nalaze u njoj, a eto ja se tu pravim pametna. Neka se zna i ima neka uspomena posvećena mojoj dobroj djeci. Hvala vam što ste shvatali sve, možda vam je to izgledalo kao igra u onom filmu Život je lep. Vaša mama.

Jasminka Nikolić ex Brdarević

09.02.2024.