U vreme socijalizma, religija nije bila zabranjena. Ipak onaj ko je verovao, o bogu je radije šaputao, nego glasno govorio.
Marksisti su religiju definisali kao opijum za narod. Tako su članovi partije, iako kršteni po rođenju kao Hrišćani, ili sunećeni kao Muslimani, svoju decu držali podalje od crkve, džamije ili sinagoge.
Nije bilo „moderno“ verovati. Deklarisati se kao ateista, zvučalo je pametno, intelektualno. Ako se neko predstavljao kao vernik, mislilo se da je priglup, ograničen.
Krajem osamdesetih i početkom devedesetih, glas za naciju je ojačao i time i glas vere. Tako se počelo na ovim prostorima glasno izgovarati božije ime. Ratna dešavanja su podsticala jasnu versku opredeljenost
Danas tradicionalne porodice imaju uglavnom i svoju religijsku opredeljenost, što ih čini koherentnijim.
Prema istraživanju sociologa religije, skoro dvadeset posto ispitanika su kvazi vernici ili kvazi ateisti. Dakle, reč je o konformizmu. Ljudi biraju ono što se u društvu traži, što je priznato kao vrednost.
Danas je promena vere povezana i nekim drugim stvarima.
Najčešći konvertiti su osobe iz mešovitih brakova koji pokušavaju da pomire parcijalne identitete potragom za religijom.
Motivi konvertita su verske prirode i kognitivno razumevanje verskih istina kojim se dobija bolji uvid u smisao života.
Konverzija je proces promene stavova i stila života kao najveći dokaz ljudske slobode jer se oslanja na religiju izbora a ne na religiju nasleđa.
Malo se govori o ovom fenomenu, nije redak i treba ga pomenuti.
Jasminka Nikolić ex Brdarević