Категорија: Priče

Otisci malih šaka

Jasminka Nikolić


Otisak malih šaka na prozoru autobusa. Jesen je je kišovita. Vrijeme je vlažno tako da na prozoru ima dosta magle. Mali prsti moje djece , prave male tragove , utiskujući svoje prste na prozor. Ispred autobusa su oni koji nas ispraćaju. Granata negdje odjeknu. Autobus kreće. Djeca i dalje lupaju po prozoru , mašu i plaču. Ja sam zabrinuta. Neizvjesnost je pred nama.

Već na pedesetom kilometru se kvari autobus. Čekamo drugi, ispred napuštene zgrade. Svi putnici ćute, niko ništa ne komentariše. Svako nosi svoj teret. Ucrtane mape sudbine tuđih odluka. Prolazi vojska pored zgrade.Sve su to mlada lica. Nude djeci keks. Za tim vojnicima neko kod kuće tuguje i misli na njih.
Rat u Bosni već uveliko traje. Nikada , pa ni sada neću shvatiti ZAŠTO??

Taj odgovor je sada suvišan nakon toliko tužnih sudbina.

Sin je imao tada sedam godina, a kćerka dvije i po godine. Autobus pun žena i djece . Svi idu negdje u neizvjesnost za boljim sutra.

Djeci sam objasnila da treba da ćute. Da ništa ne pitaju i ne traže dok ne stignemo na odredište.

Tako su se i ponašali. Da li zbog mojih riječi ili same situacije, nikada neću znati. Oni se toga i ne sjećaju.

Sjedili su na sjedištima, ja na patosu autobusa, a moja majka sjedište do nas. Ona mi i danas prigovara što je krenula sa nama. Nikada neću sebi oprostiti što sam je povela.

Ne znam koliko kilometara je trajalo putovanje, ni kuda smo sve prošli. Znam da je bila tužna jesen 1992. Opalo lišće sa drveća po bosanskim planinama. Raskopani putevi i tako trasirani.

Kilometražu sam mjerila strahom od nepoznatog.

Pala je noć. Kobna noć. U nedođiji se zaustavio autobus. Vojska preko čije teritorije smo prolazili ,je vršila kontrolu. Vojnik – kontrolor je tražio od vozača spisak putnika.

Djeca spavaju, ne znaju za strahove majki. Žene ne dišu prilikom ovakvih zaustavljanja.

„Ko ti je ovaj Aleksandar“? Muškarce nisu smjeli da prevoze. Morali su imati ratni raspored. Moje disanje se zaustavi. Barem mi se tako učini. Čujem neku raspravu između vozača i vojnika-kontrolora. Daleko sam i ne mogu da razaberem šta govore. Samo čujem ton, koji je vrlo neprijatan. Spominju ime moga djeteta.

„Evo uđi pogledaj. Dječak od sedam godina.“ Utiša se svađa. Aleksandar spava, a ja umirem polako ali sigurno. Ipak se na kraju sporazumješe. Nije njima ovo prvi put . Da je bio odrastao muškarac , vjerovatno bi neka iznuda u novcu riješila problem.

U ovom slučaju je bilo sve pod kontrolom. Samo sam ja prvi put umrla.

Vožnja starim autobusom preko iskopanih i trasiranih puteva je protekla kao u bunilu i grču. Samo sam iščekivala šta će se dalje desiti. Djecu sam pokrila. Ponijela sam njihove jastuke, da im snovi budu mirni. Mama me je povremeno streljala pogledom, nikada mi ne oprostivši što je krenula sa nama. To sam anulirala.

Na “granici “ sa Herceg-Bosnom, ulaze nove uniforme i traže dokumenta.. Pitanja ko smo? Što smo? Kuda smo pošli ?

Najnezgodnija pitanja za ta ratna vremena. Ja ćutim .Ne znam ni ko sam, ni što sam . Znam kuda ću do prve stanice.
Rođena od dvoje ljudi različitih vjeroispovijesti. Otac djece, treća vjeroispovijest. Kada me popisuju ja se izjašnjavam kao Jugoslovenka.

To je već jako komplikovano za tadašnje prilike. Zato ćutim. Vrijeme će pokazati i dati odgovore. Samo sam na jedno pitanje dobila odgovor. Moja država je umrla. Majku ništa ne pitaju, ali ona započinje priču o jugoslovenstvu. To se pokazalo, kao veliki problem.

Ja je ućutkujem i opet žalim što sam je povela.

“Uniforma”je optužuje ” zbog takvih je i došlo do rata”. Primiri se i ona, vidjevši da vrag nije odnijeo šalu. Prođosmo najzad ratnu zonu. To mi je olakšalo čitavu situaciju. Ne znam koliko smo već putovali. Ni sada vam ne mogu reći koliko je trajao put. Toliko neizvjesnosti nisam doživjela nikada. Djeca i dalje ćute, ne jedu, ne piju i ništa ne traže. Kao mala madunčad, kada ih majka sakrije od potencijalnog neprijatelja pod skute, ugrije ih, a oni se tu osjećaju zaštićeni. Meni se plače od toga, koliko su dobri.

Stižemo najzad u Našice. Tu nas dočeka “veza” koja nas preuzima. Put se nastavlja dalje za Sombor.

Poslije par mjeseci, stan u kome smo živjeli, naseljava komšija sa familijom. Seleći se iz potkrovlja u prizemlje. Rekli smo mu da uzme stvari koje su ostale, između ostalog i malo dječije biciklo. Komšijina žena je na početku rata otišla u Njemačku sa djecom. Poslije nekog vremena se vratila sa konvojem u Tuzlu. Bili su komšije za primjer. Jednom prilikom na vjestima čujem za granatiranje Tuzle. Baš pred bivšom zgradom je ispaljen projektil i stradalo je mnogo nedužnog svijeta među njima i Azra , komšjina kćerka. Mali život se ugasio, kada je geler veličine igle pogodio djevojčicu u srce dok se igrala pred zgradom. Zašto se majka vratila iz Njemačke? Vode li to putevi gospodnji stradanju? Tužna sam zbog ove životne sudbine.

Mi smo se smjestili kod moje tetke i tetka u Sombor.

Njima ću biti zahvalna do kraja života kao i mojoj sestri Slađi. Tetka i tetak su mi umrli ima već tome nekoliko godina. Moja djeca su odrasla. Mir je davno uspostavljen. Samo nema male Azrice. Potvrda koju sam slala preko Crvenog krsta da smo dobro stigli , da je sve u redu i da sve pozdravljamo i volimo i tri otiska šake, po veličini nacrtane, skrivene su u mojim uspomenama na dnu škrinje, skoro već izbledjele.


Jasminka Nikolić ex Brdarević

Aleksinac 01.05.2015

Ptičiji rat

Jasminka Nikolić

Kupajući se u bazenu, gledam u nebo koje je plavo I bez ijednog oblaka. Ugledam lastavice koje lete I sokola koji leti iznad njih I zeli da uhvati plijen. Pticiji rat se očigledno vodi I moja radoznalost me tjera da I dalje pratim stanje tog rata. U stvari to je stanje u prirodi, lanac ishrane, kako se to već vodi stručno, ali ptica grabljivica koja se ustremljuje na male laste u meni rađa navijača tih malih ptica. Laste su letjele u nekom letu koji zbunjuje protivnika dok je soko- lastavicar kao avion letjeo iznad njih I određivao ateriranje da uhvati plijen.Soko lastavičar, ptica grabljivica , jedina dovoljno brza da u vazduhu hvata laste, dok ove izvode svoje vratolomije u lovu na insekte. Ali, nisu ni laste bespomoćne. Gledala sam lastavicu, sićušnu ptičicu, kako progoni lastavičara koji se drznuo da joj uleti u vazdušni prostor iznad gnezda.Vodio se svojevrsni “aero- miting “ u kojem su lastavice otjerale sokola, na moje veliko zadovoljstvo. Poslije toga su se povukle u krošnje drveća dok je soko letio visoko, leteći u suprotnom pravcu, očigledno odustao od borbe za plijen.Nebo je u miru nastavilo da nas pokriva lijepom plavom bojom I zracima sunca. Moje oduševljenje je bilo ogromno. Volim kada se pobijedi neravnopravan protivnik, pa makar to bio I ptičiji svijet.

Jasminka Nikolić ex Brdarević

2018.

Makarska

Jasminka Nikolić

Vrijeme,sedamdesete godine dvadesetog vijeka. Makarska,ferijalni savez „Goran Savinja“.
Tu se ljetovalo pod šatorima, kupalo u skromnim kupatilima. Bili smo, zadovoljni i srećni.
Dijelili smo i poslednji dim cigarete, pili pivo u krug, otkidali na istu muziku.
Rok grupa, Galija iz Niša mjesec dana je svirala večernje koncerte.
Pjesma „Skadarska“, gdje spominje Makarsku ostaje kao dio jugonostalgije.
Muzika neprevazidjena, stihovi „podkožna varijanta“ .
Plato običan, ni po čemu karakterističan. Ali kad tu stane tadašnja omladina , to postaje energija.Emotivna, tužna, elegična a snažna kao vatra. Mi smo u to vrijeme bili tužno- srećni.
Većina pjesama su bile tužne, a mi kao opet srećni. Taj fenomen ne mogu objasniti. Da li je neko imao zadatak da nas navikne na tugu ili smo sami tako sazdani,nikad znati neću. Uz te pjesme smo se veselili i plakali. To je bio obrazac ljubavi. „Nema ljubavi bez bola“. Tužno se voljeli i sve je bilo patetika.
Sad je to zastario obrazac i pri tome poguban.
Većina nas smo ostali ranjivi i uvijek nas pogađaju te melodije koje smo pjevali., slušali i živjeli. Neki dan su puštali Indexe , ja se upitah, jel’ ovaj neki matorac iz vremena Indexa od prije pola vijeka i dalje u prošlost.
Ko to još sluša osim nas Jugo-generacije.
Pitajte današnju omladinu i prepoznat ćete nepoznanicu.
Počela sam s Galijom, i završit ću.
Razvijala se muzika, nastajale pjesme, raspadala se Juga i drugi duhovi su ušli u nas i u pjesme .Patetika nas okrzne,povremeno.
Njom smo inficirani, mada odveć ogrubjeli od života i svakodnevnice.
Ponekad je prijatno osjetiti emociju neprevaziđenog vremena.

Skadarska

Ne mogu da vidim ulicu
kao sto je skadarska


Ne mogu da shvatim obalu
kao sto je jadranska


Ne mogu da volim carsiju
kao sto je Makarska

Ne mogu da shvatim podelu
kao sto je balkanska.

Skraćeni tekst pesme „Skadarska“ grupe Galija iz Niša.

Jasminka Nikolić ex Brdarević


Krštenje u Manasiji (2.deo)

Jasminka Nikolić

Oglašava se zvono. Monahinje kreću na jutrenje. Praznik je Presvete Bogorodice. Mati Anastazija odmerenim korakom ide u svetinju, klanja se ikonama i ljubi ih , osenjava se krsnim znakom i zauzima svoje svakodnevno mesto na jutrenju.
Prethodni dan kada je poslala krštenicu svojoj unuci odnosno njenim roditeljima kao i novac uz potpis tvoja baka, mnogo je razmišljala da li da to učini. Svetog Fanurija je pozvala u pomoć molitvom
„Oprosti Gospode majci Svetog Fanurija. Sveti Fanurije reci mi rešenje moga problema“.
U dilemi sam da li da se predstavim kao baka Anamarije. Moja ćerka godinama živi u zabludi , da sam ja poginula. Ponavljala je molitvu i dobijala unutrašnji glas da treba reći istinu za života. Iako se premišljala, pretpostavljajući da je njena ćerka rasla uz neku osobu koja je bila uz njenog bivšeg muža. Ipak je stavila potpis i istina je otišla sudbinskim pismom.
Dan je protekao u veselom i vedrom tonu uz prigodnu trpezu i mnogo gostiju u manastirskoj trpezariji. Petra je s porodicom stigla kući pod velikim utiskom svega što joj se dogodilo u zemlji predaka. Zvala je oca da ga informiše o svemu što im se desilo.
“Kako je lepa zemlja Srbija “, rekla mu je. ” Ljudi su gostoprimljivi, naročito u Manasiji gde su krstili Anamariju “.
“Tajo moj , tako je jedna monahinja bila prisna sa Anamarijom da sam osetila neki emotivni naboj u celoj atmosferi. Njena bogopredanost i ljudska toplina su me oduševili. Poslat će nam krštenicu. Ostavila sam adresu.”
“Dobro Petra, nemoj me mnogo obaveštavati o tome, ti znaš da sam ja drugačijih pogleda.
”Evo , majka te pozdravlja i pita kada će te svratiti , mnogo vas je poželela?
Majka je bila Liza, njegova druga žena. Sa njom nije imao dece. Liza je u svojoj nemoći da rodi, svu svoju ljubav poklonila Petri. Tako da ona nije ni osetila nikakav nedostatak ljubavi, a pri tome je bila jako mala kada se sve izdešavalo.
Otac Mario je odavno dobio drugi posao , nižeg ranga, jer se čitav establišment promenio.
Nisu mu više cvetale ruže, kao onomad kada ga je supruga osramotila i morao je napustiti zarad svoga društvenog položaja .
Nikada se nije vodio razgovor o tom razdoblju života. Nizali su se dani i jedan dan je stiglo pismo. Krštenica sa prigodnom ilustracijom i lepo urađena u zlatotisku. Uz to još jedan dokumenat. Petrin suprug je zatečen tekstom i hartijom od vrednosti namenjen Anamariji , koju će moći podići lično, tek sa punoletsvom, uz to potpis tvoja baka. Odmah je ušao u sobu kod Petre i objavio joj neočekivanu vest.
„Draga moja, ćerka nam je dobila mnogo novca na poklon od svoje bake. Je li tebi nešto jasno od ovoga ?“
“Toliko novca , o čemu se radi ?”
Moramo je pozvati. To barem nije problem. Na flajerima koje su poneli iz manastira ima kontakt telefon. Petrin suprug Stefan je pozvao i tražio mati Anastaziju. Javila se neka mlada iskušenica koja je rekla da sačeka .
”Mati Anastazija, požuri telefon za tebe iz inostranstva.”
Požuri mati Anastazija ali je bol u grudima uspori u hodu.
“Pomaže Bog gospodine, Bog vam pomogao dobra ženo”.
“Recite mi ko ste vi” ?
„Da li ste zaista baka mojoj ćerki”?
Teško mi je govoriti, imam anginu pektoris i jako me probada u grudima. Ali da vam kažem da sam ja prava majka Petrina. Vašu suprugu sam ja rodila. Petra uze slušalicu,” gospođo ja imam majku Lizu ovo je neka greška”.
“Ne Petra , otac nije hteo da ti ispriča ništa o meni lažući te da sam poginula, jer me je ostavio dok sam bila u zatvoru”.
” Nepravedno sam bila osuđena i moj život je bio veliko iskušenje”.
“Odveo te je otac, dobio starateljstvo i zapretio mi da vas nikada više ne tražim”. On je bio na vrlo visokom položaju u društvu. Petra je nema slušala priču.
“Novac koji sam ostavila Anamariji sam dobila kao odštetu zbog nepravednog dugogodišnjeg boravka u zatvoru.
“Da li je i tvoj otac bio umešan u sve ovo to pitaj njega”. Anastazija je iznemogla od bolova i od istine koju je izgovarala svojoj ćerki, bila sve tiša.
“Mati Anastazija, halo gospodjo “! vikala je Petra uplašena. Pritrčala joj je iskušenica i ipak donekle pribrana, zamolila Petru da nazove drugi put, jel je Anastaziji jako loše. Hvala vam, jako sam uzbudjena, nadam se da ću imati priliku. “Moja majka, moja majka , Bože Gospode “!
Plakala je Petra.Ruke su joj se tresle. Devojčica joj je pritrčala. Počela da viče “mama, mama ” !
Stefan je bio razborit. Nazvao je Maria, Petrinog oca,da ga pita zašto je krio ovo sve vreme. Nazvao je, javila se Liza. “Molim te Lizo treba mi Mario”.
Mario mi smo u velikom problemu. Petra je van sebe. Saznali smo vest o Petrinoj majci. Ona monahinja iz manastira je njena majka. Poslala nam je krštenicu i novac za Anamariju koji će moći podići sa svojim punoletstvom. Nama je sve bilo čudno, kontaktirali smo manastir i čuli se s njom. Sve nam je objasnila. Rekla nam je da je ona Petrina prava majka.
Petra uze ljutito slušalicu, “zašto si me lagao sve vreme da mi je majka poginula, zašto ?”
Ja Lizu volim, ona me je odhranila i čuvala, ali majku mi nisi smeo sahraniti tek tako. Znam celu istinu. Nisi bio dobar čovek. Lišio si me ljubavi prave žene koja me je rodila. Sad sam majka i znam šta to znači !
Mario dođe do reči i poče sočno da psuje dan kada su otišli za Srbiju. Nisi trebala to nikada saznati. Ta ženetina je dobila od mene pretnju da se nikada više ne pojavljuje. Urlao je od besa. Petra nije mogla da prepozna oca. Liza se upetljala, ali nju je odgurnuo.
“Marš i ti jalova ženo “. Petra je zalupila slušalicu i zaprepaštena ostala u sopstvenom muku. Stefan joj je prišao i nežno joj rekao da se smiri, sve će se rešiti. Otac je više nije zvao. Svoj bes je izkazao kao nekultivisani neandertalac. Liza se povremeno javljala , kada je sama. Ali Petra se držala na odstojanju. Zvali su par puta manastir , ali rečeno im je da je Anastazija na kardiologiji i da joj se stanje pogoršalo. Silno je želela videti majku još jednom. Zvala je često manastir i uglavnom su joj govorili da je stanje nepromenjeno. Anastazija se osećala loše ali se ipak nadala da će još jednom videti Petru. Jedno jutro su pozvali sveštenstvo iz bolnice,da ih obaveste da su predviđanja da Anastazija neće preživeti ako se još jednom pojave veliki bolovi . Duhovni otac je došao da je ispovedi, pri tome je ona bila mirna, već daleko od ovoga sveta sa osmehom na licu koje je odavalo smirenost i zadovoljstvo. Bog je uzeo k sebi. Ispunjena joj je želja da upozna telo svoga tela. Njenu Petru otrgnutu od nje kao devojčicu kao i svoju unuku . Petra je sa suprugom i ćerkom došla na sahranu, neutešna u svome bolu. Žudnja za majčinskom ljubavlju je nikada nije napustila. Lizu je i dalje poštovala, a sa ocem više nikada nije progovorila. Anamarija je navršivši osamnaest godina uzela novac za školovanje. Završila je medicinu, postala vrhunski kardiolog . Sve u želji pomogne ljudima, da ih ne boli srce od životnih jada. Manasiju je posećivala svake godine i darovala je ogromnom freskom Mlekopitateljice koja je postala mirotočiva i nad njom su se desila velika iscelenja.

Jasminka Nikolić ex Brdarević

Krštenje u Manasiji (1.deo)

Jasminka Nikolić

Mati Anastazija, je nekada bila Žaneta Petrović. Po profesiji istoričarka umetnosti. Suprug joj je bio ambasador u Francuskoj. Radila je kao kustos muzeja u Parizu. Prilikom krađe slike holandskog slikara, koja je bila procenjena na vrlo visoku svotu novca, osumnjičena je. U to vreme imala je devojčicu Petru, koja je rođena u Francuskoj. Porodica se brzo suočila sa nepravdom zlog sveta. Žaneta je nepravedno osuđena za pljačku. Tom prilikom je zbog ogromnog stresa, preko noći osedela. Samo su joj ogromne plave oči ukrašavale skrhano lice. Nepravda je učinjena .
Morala je u zatvor. Za suprugu “biznismena” se spremalo radno mesto. Ovo je bio način da se strankinja skloni i obezbedi dobro plaćen posao.
“Biznismen” je bio poznat kao preprodavac umetničkih dela. Umešan je direktno u pljačku. Sliku je prodao nepoznatom kupcu za veliki novac. Potplatio je sudstvo i ostvario cilj. Njegova supruga je dobila posao i sve se zataškalo. Samo je Žaneta ostala u zatvoru, čekajući povremeno posetu muža. Mario je sve više izostajao sa posetama. Počeo je verovati glasinama, da je njegova supruga ipak kriva. Da bi svoj ambasadorski ugled sačuvao, podneo je tužbu za razvod.
Žaneta je dobila tužbu u zatvoru. Nije mogla da veruje. Kada brod tone, svi ga napuštaju. Potvrđeno je sada. Razvod je okončan. Ocu je pripala ćerka, kao staratelju. Na kraju je Žaneti rekao, da odlazi iz Francuske u drugu zemlju da službuje i vodi Petru. Naglasio joj je , da ih više nikada ne traži. ” Osramotila ih je , za ceo život. Njemu ne treba lopov, a ni Petri takva majka “,to su bile njegove poslednje reči. Osuđena je na deset godina zatvora. Žaneti nije ništa drugo preostalo nego da u zatvoru bude poslušna i da se na svim zadacima pokaže marljiva. Dozvolili su joj da čita svetovne knjige. Tako su joj molitve postale veliki razgovori s Gospodom. U međuvremenu se opet desila pljačka i isti onaj “biznismen” je sada priveden pravdi. Priznao je da je izvršio i prethodnu pljačku. Žaneta je dobila pomilovanje. Pošto je zatvorske godine posvetila Gospodu i molitvi, po izlasku iz zatvora je poželela da se vrati u domovinu i ode u manastir. Njeno majčinstvo je uništeno. Suprug je ostavio, povratka nije bilo. Žaneta je dobila veliku odštetu za služenje kazne, kao nedužne osobe. U domovini je imala još par prijatelja koji su joj verovali. Bodrili je sve vreme . Dobila je od njih podršku kada je otišla da bude iskušenica u manastiru Manasiji. Nakon tri godine iskušeništva monaškim činom postaje monahinja Anastazija. Nekada je na diplomskom ispitu imala temu ” Srednjovekovno fresko- slikarstvo manastira Manasija “. Istorija ovog utvrđenja , je ostavila veliki utisak na nju još tada.Zato se i odlučila tu doći. Ovde živi kao mati Anastazija. Ima svoje dužnosti. Učestvuje na bogosluženjima, slika ikone, veoma je zauzeta i predana crkvi. Kada dođu duhovni dani Manasije , dolaze ugledna svetovna lica i književnici , kao i verni narod i putnici namernici. Ove godine su se prijavile mnoge porodice iz inostranstva za krštenje dece baš ovde. U posetu dolazi patrijarh koji će držati službu i krstiti decu iz rasejanja. Petra , kći Žanete, sada mati Anastazije je odrasla u Italiji. Prošle godine je postala majka devojčice Anamarije. Poželela je doći u Srbiju. Zemlju svojih predaka i tu krstiti ćerku. Od oca je čula priču da je majka poginula u saobraćajnoj nesreći. Živela je u tom ubeđenju. Njen muž i ona su uplatili turističku turu obilaska manastira i spomeničkog nasleđa Srbije. U taj aranžman je bila planirana i poseta manastiru Manasiji. U okviru toga krštenje dece. Svu organizaciju vodila je turistička agencija u saradnji sa majkom Anastazijom. Na duhovne dane su došle sve zvanice. Manastir je blistao, a vazduh je mirisao bosiljkom i raznim lekovitim travama. Crkva svete Trojice je bila pripremljena za doček dece i roditelja. Patrijarh je stigao i krenula su krštenja. Mati Anastazija je bila domaćica manastira te stoga ovde prisutna. Nekoliko krštenja je već prošlo , a potom je prozvana majka Petra iz Italije sa suprugom i ćerkom Anamarijom. Mati Anastazija se našla u čudu. Pogledala je malu porodicu. Prepoznala je ćerku koju nije videla godinama. U njenom liku je prepoznala sebe. Nije mogla da veruje.Molila je svece da ne oda samu sebe. Oprostila je svima nepravdu koja joj je učinjena. Ona odavno živi svetovni život. Njeno smirenje kroz molitvu ovoga puta je bilo oslabljeno. Damar u grudima je bio nesnosan.
Petra je bila sva ushićena,pričala je , spominjala Žanetu , svoju majku, zavičaj.Detinjstvo bez majke. Mati Anastazija je čuvala tajnu duboko u svom tihovanju.Ovaj obred je bio njeno najveće iskušenje do sada. Iznenada, po završetku krštenja, devojčica potrča u susret Anastaziji. Ona je uhvati da ne padne i uze je u naručje. “Pa ovo je moja unuka” reče u sebi. Bila je sretna , ali je znala da je to ogromno iskušenje za nju. Velike plave oči , nasledila je od nje. Sećanja su navirala. Suza teška i bolna krenu joj niz lice. Ona je neprimetno obrisa, moleći se za pribranost. Nosila je devojčicu uznemirena kao nikada do tada. Uzela je podatke roditelja i devojčice. Rekla je da će im poslati krštenicu na kućnu adresu kada sve formalnosti oko papirologije završi.Oni su otputovali. Na odlasku je devojčica mahala Anastaziji, slala poljupce i nestala. Kao anđeli koji se samo ponekad javljaju da nam kažu radosnu vest. Tu noć je mati jedva preživela od uzbuđenja. Setila se da ima novac u banci na koji je zaboravila. Prepisala je veliku svotu novca Anamariji, svojoj unuci. Kada su roditelji dobili krštenicu imali su šta videti. Poklon u novcu koji je poslat kao hartija od vrednosti, namenjen njihovoj kćeri. U potpisu je stajalo TVOJA BAKA !

Ličnosti i imena su izmišljeni i plod moje mašte.

Jasminka Nikolić ex Brdarević

Sestre

Jasminka Nikolić

Letnje popodne, leno, toplo i umazano zunzarama. Na travnjaku ispod šljive, jeli smo lubenicu, slatku i sočnu, crvenu kao krv. Njen sok nam je  curio niz obraze, a mi skupljali  kapljice oblizujući se. Lubenice su prodavali na velikim konjskim kolima.

Brdo lubenica je bilo poređano na kolima. Lubeničar je razvozio kroz ulice vičući „lubenicaaaa“! Mi smo čuli samo „benicaaaa“ ono lu se izgubilo. Imale smo tri, pet i sedam godina. Tri sestrice, samo ne rodjene. U blizu po godinama. Dovodili su nas roditelji kod bake. U najzelenijem gradu Somboru, lepom pitomom, sa velikim prostranim uređenim parkom,unutar njega županija i katolička crkva i „Fijaker“, poznata kafana. Nastanjen prijatnim poštenim svetom.

Golubarske čarde imala je skoro svaka kuća. I moj ujak je imao golubarnik. Stalno je gledao u visinu gde mu lete poštaši. Vrsta sivih golubova. Njih je volio, mada je imao i gaćana i smeđe belih sa perjem oko nogu. Kao da imaju čizmice.

Ta leta pamtim kao poslasticu u čitavoj godini. Svaki doručak, ručak, večera su bili posebni ugođaj. Po mirisu hrane se pamte ta vremena , po rijetkim jelima, po starinskim tanjirima.

Porcelan težak , sa zavijucima , caknama, ponegdje poneka linija kao bora od starosti ucrtana.

Na suvo testa (to su vam makaroni sa krompirom), ili flekice s kupusom, baratfile. Još raznih neobičnih izraza. Supu smo mjerili uspravljajući  kašiku, jeli i na kraju popili onaj ostatak što ne može da se zahvati kašikom. Slatko smo jeli kao kradljivci, brzo, spuštene glave da nam ne otmu. Ko prvi pojede, krišom gleda u ostale koji se i dalje slade.

Stomaci nam se naduju od hrane, a mi posle krenemo u igru u pesak, praveći kule, ostavljajući male tunele za prolaze, pokušavamo otkotrljati okrugle kamenčiće kroz njih. Još mnogo odaja napravimo , sve dok se ne sruši naša gradjevina a mi je  poslije utabamo bosim nogama po toplom pijesku, sve kukajući od bolne topline. 

Kakva su to vremena bila, sreće radosti i ljubavi. Ljeta su se završavala krupnim suzama kada smo se rastajale. Mene su vraćali u brdovitu Bosnu a oni su ostajali u svojoj ravnici. Lazin breg je bio najveća uzvisina u tom kraju.
Mahali su mi sa perona željezničke stanice, ja njima iz šinobusa nagnuta kroz prozor. Ispraćale smo se sa knedlom u grlu i bolom ispod srca i nadom za ponovnim skorim viđenjem.

Sve smo doživljavali i radost i tugu. Naš genetski kod po zajedničkim precima nas je vezivao kroz roditelje koji su to sve povezali da bi smo se voljeli i pazili. 

Sad čuvamo decu naše dece i sećamo se nestašluka „kao juče“ da je bilo.

Jasminka Nikolić ex Brdarević

Juli, 2020.

Trešnja

Jasminka Nikolić

Prostrana zelena površina oivičena ruzmarinom i cvećem, a u sred tog vrta trešnja.

Razgranata, kad otopli, pravi veliki hlad i prijatan zaklonjen prostor. Kuća je kupljena sa tom površinom zemlje i to drvo trešnje je stajalo tu kao ugled bivših stanara. Razgranato, plodonosno, lepih boja. Jedno izuzetno drvo. Rađala je pre svih voćki. Neka rana sorta. Kad procveta sve miriše , ukrašava dvorište.

Nije prskana niti bilo čime tretirana. Jednostavno imala je svoje cvetanje, rađanje ploda, opadanje lišća i tako sve u krug. Svi su se radovali njenim crvenim i slatkim plodovima.

Komšijska deca su redovno dolazila da beru trešnju , kao da je njihova. Vlasnici su terali decu, jer su lomila grane, bila nemilosrdna prema drvetu. Tako se stvarao mali rat između stanara i bezobrazne dece. Bilo je i onih kulturnih , koji su pitali da li mogu ući i ubrati koji plod. Stanari su im dozvoljavali ponosno da jedu plodove lepe crvene trešnje. A onda je počela neplanska gradnja oko drveta i plodovi su bivali sve sitniji, zemlja se isposnila sečenjem korenja i nehranjenjem. Naseljavanjem novih komšija ograđuje se prilaz dvorištu u kojem je trešnja.

Više deca ne beru trešnju, nego od siline rađanja grane se savijaju , opada plod u komšijsko dvorište i prlja svojom bojom njihovu stazu. Bune se novo pridošle komšije a vlasnici zbog komšijskih odnosa stalno seku grane trešnje i drvo postaje sve suvlje i sve manje rađa.Suši se u korenu i postaje bolesno. Zjapile su isečene grane kao poslednji urlici jadne voćke. Ove godine , ne izađe ni jedan cvetić. Žena primeti tužno, „trešnja je umrla“. Jadno drvo. Baš je bilo izmrcvareno. Nebrigom, nehranjenjem, kidanjem i građevinskim radovima.

Kao čovek. Kada se ne brinemo o njemu, on tuguje, boluje i na kraju umre.Tako i ova vremešna trešnja.
Nakon dugog niza godina, spremna je za seču. Od ostatka drveta moglo se nešto napraviti da podseća na život trešnje. Čak je i to istrulelo i mrtvo drvo stajalo tu par godina kao ruglo. Bez ikakvog pijeteta prema prirodi. A onda je odsečena i zagrnuta peskom sa gradilišta. I stanari su se izmenili.

Menjajući prirodu čovek menja i sebe.

Bila jednom jedna trešnja rana, crvena, krupnih plodova, bogata zelenim listovima i debelim ‘ladom.

Jasminka Nikolić ex Brdarević

01.05.2018.

Konvertiti

Jasminka Nikolić

U vreme socijalizma, religija nije bila zabranjena. Ipak onaj ko je verovao, o bogu je radije šaputao, nego glasno govorio.

Marksisti su religiju definisali kao opijum za narod. Tako su članovi partije, iako kršteni po rođenju kao Hrišćani, ili sunećeni kao Muslimani, svoju decu držali podalje od crkve, džamije ili sinagoge.

Nije bilo „moderno“ verovati. Deklarisati se kao ateista, zvučalo je pametno, intelektualno. Ako se neko predstavljao kao vernik, mislilo se da je priglup, ograničen.

Krajem osamdesetih i početkom devedesetih, glas za naciju je ojačao i time i glas vere. Tako se počelo na ovim prostorima glasno izgovarati božije ime. Ratna dešavanja su podsticala jasnu versku opredeljenost

Danas tradicionalne porodice imaju uglavnom i svoju religijsku opredeljenost, što ih čini koherentnijim.

Prema istraživanju sociologa religije, skoro dvadeset posto ispitanika su kvazi vernici ili kvazi ateisti. Dakle, reč je o konformizmu. Ljudi biraju ono što se u društvu traži, što je priznato kao vrednost.

Danas je promena vere povezana i nekim drugim stvarima.

Najčešći konvertiti su osobe iz mešovitih brakova koji pokušavaju da pomire parcijalne identitete potragom za religijom.

Motivi konvertita su verske prirode i kognitivno razumevanje verskih istina kojim se dobija bolji uvid u smisao života.
Konverzija je proces promene stavova i stila života kao najveći dokaz ljudske slobode jer se oslanja na religiju izbora a ne na religiju nasleđa.

Malo se govori o ovom fenomenu, nije redak i treba ga pomenuti.

Jasminka Nikolić ex Brdarević

Ljubav

Jasminka Nikolić

Gledala sam buđenje deteta. Kao cvetić. Otvara okice, rukicama mrda. Prstići tek poneki pokret urade. On još sanjiv po nešto kaže bebećim jezikom. Sve to mirno, nežno, polako iz sna prelazi u fazu buđenja.

Kao cvet koji se postepeno otvara i fascinira gledaoca lepotom, bojom i sjajem. Divna dečija duša bez agresije polako dolazi u budno stanje i osmeh mu ozari lice.

Tako se budi dečak srećan, zadovoljan i voljen.

Majka mu prilazi tiho i nežno, podiže ga i stavlja na grudi da ga hrani. Spona ta dva sveta se stapa u jedan veliki svet, zajednički, neodvojiv. Vezan strunama svemira, genima, božanskim nitima. Otac prilazi svojim zaštitničkim stavom, nežno gleda oba lika i srećno se osmehuje.

Dečak se odvoji od majke kada je sit. Tada se osmehuje i ocu i majci. Njihova radost se razmenjuje kroz energiju davanja, uzimanja,prožimanja. Sveta porodica je u ljubavi, požrtvovanju, učenju, trpljenju, saradnji i nadanju.

Vremenski pola sata, dok gledam, stane jedna velika ljubav za ceo život. Postanak, rađanje, razvoj, biološki i psihološki procesi.

Zaustavim pogled na ikoni Bogomajke i kažem „pomiluj ih i spasi“!

Posvećeno mojoj deci i unucima.

Jasminka Nikolić ex Brdarević

Balkanska ulica

Jasminka Nikolić
Ilustracija: Nenad Kojić

Vreme između dva autobusa potrošila sam krenuvši kroz beogradski park. Dva sata čekanja odlučim da sve sa torbama odem do Balkanske ulice i poslastičarnice koja tu i dalje živi ili se samo nadam.

Beograd uvek ima šta da ponudi, ukoliko mi sami ne tražimo. Nedelja. Jutro bez prolaznika. Uglavnom čistači čiste ulice, umorni pekari prodaju peciva i devojke se vraćaju sa sinoćnjeg provoda, razmazane šminke, spuštenih usana i krmeljivih očiju. Crni mačak stoji na sred puta. Dok se penjem uz Balkansku ulicu, pitam se da li je poslastičara još tamo. Sve druge radnje imaju spuštene kapke, ali ova radnjica iz osamdesetih još odoleva vremenu. Odolevam i ja, ali naravno starim i sećam se, na radost moju. Vučem svoje stvari kao i onda.

Nije se mnogo promenilo. Ulazim u poslaslastičaru. Sve je perfektno kao i nekada. Izazovni kolači, slani specijaliteti, neizbežno žito sa šlagom koje je bilo hit osamdesetih. Tada nismo znali, makar ja, da postoji slavsko žito koje ima posebnu simboličnost u Pravoslavlju, kao simbol večnog života i vaskrsenja. Mlado osoblje ne prepoznaje studentkinju iz prošlog veka, i kako bi, kada su mlađi od moje dece? Mada sam obučena u apa – drapa fazonu sa maramom oko vrata,kao izlizana etiketa za Leviske. Kažem im da sam zalutala iz osamdesetih i da me je nostalgija dovela ovamo do njih. Oni se tek kurtoazno osmehnuše. Naručujem kolač kapri damu sa višnjom, crvenu kao damski karmin, u obliku srca. Sama sedim na visokoj stolici i jedem poslasticu. Ogledam se u visoko ogledalo i kažem „nisi se mnogo promenila, malo po koja bora, malo po koja decenija“. Imaš knjigu iz prethodnog života, sve po spisku! Pomalo nezadovoljna kažem sebi „ugledaj se na kapri damu, koja odoleva vremenu“.

Crvena, slatka ukusna i uvek sveža. Jednako kao i osamdesetih. Naručim i špricer ( pola boza , pola limunada ) da ugasim žeđ i nahranim dušu. Pa nije to piće svakodnevnice. Baš sam se lepo počastila. Pogledam na sat, vreme je, ljubazno se pozdravim sa mladim osobljem i ponovo silazim raskopanom kaldrmom od koje žele napraviti ulicu privlačnu za turiste i naravno dobiće neki glas postojeća partija na vlasti koja vrši rekonstrukciju. Ovo pišem na stanici, dok uveliko prolaze ljudi i azilanti kojih nije bilo osamdesetih. Tačno vreme mi govori da odem na peron odakle polazi autobus za Tuzlu. Pre rata te direktne linije nije bilo. Autobuska stanica je velika, mnogo veća nego pre. Mnogo putnika, turista, radnog naroda. Sve se promenilo osim kapri dame. Neke stvari ostaju iste godinama. Negovane, odolevaju vremenu i novotarijama. Ušla sam u autobus, sedište po izboru jer nema mnogo putnika. Autobus , vremešan. Sa strane obešene kese za smeće, sedišta pocepana. Muzika nije po mom izboru. Klime nema. Krećemo. Zadovoljna što sam krišom posetila osamdesete. Čak i samo jedna ulica snagom svoga bivstvovanja u meni , uspela je pretvoriti prolaznost u sadašnji trenutak. Jedno jutro sa samom sobom, tiho, mirno, kao vremeplov. Ostaj „Dobro jutro“ u Beogradu vidimo se opet.
Svi putevi vode preko Beograda !

Jasminka Nikolić ex Brdarević