Gledala sam buđenje deteta. Kao cvetić. Otvara okice, rukicama mrda. Prstići tek poneki pokret urade. On još sanjiv po nešto kaže bebećim jezikom. Sve to mirno, nežno, polako iz sna prelazi u fazu buđenja.
Kao cvet koji se postepeno otvara i fascinira gledaoca lepotom, bojom i sjajem. Divna dečija duša bez agresije polako dolazi u budno stanje i osmeh mu ozari lice.
Tako se budi dečak srećan, zadovoljan i voljen.
Majka mu prilazi tiho i nežno, podiže ga i stavlja na grudi da ga hrani. Spona ta dva sveta se stapa u jedan veliki svet, zajednički, neodvojiv. Vezan strunama svemira, genima, božanskim nitima. Otac prilazi svojim zaštitničkim stavom, nežno gleda oba lika i srećno se osmehuje.
Dečak se odvoji od majke kada je sit. Tada se osmehuje i ocu i majci. Njihova radost se razmenjuje kroz energiju davanja, uzimanja,prožimanja. Sveta porodica je u ljubavi, požrtvovanju, učenju, trpljenju, saradnji i nadanju.
Vremenski pola sata, dok gledam, stane jedna velika ljubav za ceo život. Postanak, rađanje, razvoj, biološki i psihološki procesi.
Zaustavim pogled na ikoni Bogomajke i kažem „pomiluj ih i spasi“!
Posvećeno mojoj deci i unucima.
Jasminka Nikolić ex Brdarević