Ne dao ti Bog da te snađe muka i moraš da se lečiš. Ja krenuh putem preventive. Ajd’ reko’ u godinama sam, pa da uradim mamografiju.Ali avaj hoćeš malo sutra. Pa nije to mačiji kašalj. Jedva dobih uput. Šta će mi kad mi nije ništa ! Onda me zakazaše za dva meseca. Ja odoh tad, ne može. Još ćemo prolongirati mesec i po. Nema doktorice na bolovajnju je. Dođoh na drugo zakazivanje. Snimiše me, ali mi odmah rekoše da opet nema doktorice i neće doći za dva meseca. CD sa snimkom neka stoji i čeka doktoricu koja neće doći.
Odoh ja nakon mesec i po, odoh da pitam šta je s doktoricom, oni kažu ništa se nezna ali “ Đekna još nije umrla a ne zna se ni kada će“. Pa šta da radim ? Možete dobiti snimak, a onda da tragate ko će to očitati. To su nek tajnoviti putevi !
Pođoh kući i u prvoj privatnoj praksi upitah ko radi to očitavanje snimka? Odmah dobih preporuku. Tu i tu i to košta 800,00 din i tu se čeka. Jer sad su i privatnici prebukirani.
Ne znam zašto plaćam zdravstvene doprinose ? Sve me to pomalo već izbacuje iz takta ali se iskreno nadam da je sve u redu. Vrag odneo šalu.
Inače taj mamograf od 700.000 evra vrednosti stigao je u Aleksinac kao donacija vlade Japana. Od 2011. je jako malo upotrebljavan. Nije imao ko da radi na njemu . Ne znam da li vode statisku iskorištenosti, ali mi se čini da je na krivu adresu stigao. Uporedna statistika bolesnih i umrlih svih starosnih doba od raka dojke je zastrašujuća u Aleksincu i njegova 72 sela. Pa koga briga za sve ovo.
I jaću platiti da mi očitaju nalaz , da ne bi ispravljala krivu Drinu. Mnogo ću jeftinije proći tako ne dižući dreku.
Iako smo imali jedan seminar i predlagali kako pokrenuti akciju da bi „oživeli“ mrtvi mamograf. Sve je ostalo na temi koju smo obradili na seminaru i došli do zaključka da tu treba mnogo obilazaka ljudi na pozicijama i da je to nemoguća misija.
Draga vlado Japana hvala ti što si bila humana, ali kad neko poklanja, treba gledati i kome pokalanja.
Kakve preventive, skrininzi, to je ovde nepoznat termin.
Da se ne bi nervirali pravac kod privatnika. Tamo ćete biti pregledani i uzduž i popreko. Preventive radi ćete uraditi mnoge analize zlu ne trebale , i naravno sve ćete to platiti.
Ostajte mi zdravi , čuvajte se i Bog će vas čuvati.
Kirilo (Ćirilo) i Metodije su rođena brata iz Soluna koja su širila hrišćanstvo i pismenost među Slovenima. Srbi i danas koriste ćirilično pismo koje je naziv dobilo upravo po Kirilu.
Od neprocenjivog kulturnog i civilizacijskog značaja za Srbe i Slovene uopšte.
Dan slovenske pismenosti
Dan sećanja na misionarstvo i vizionarstvo braće iz Soluna iz vremena jedinstvene hrišćanske crkve obeležava se i u drugim slovenskim zemaljama. Kod Pravoslavnih naroda obeležava se 24. maja.
Kod Rusa, Ukrajinaca, Bugara, Makedonaca, Slovaka i Čeha dan svetih Ćirila i Metodija je kulturni Dan slovenske pismenosti i kulture, a od 2019. praznik se obeležava i u Srbiji kao novi državni praznik i radni dan. Ovim praznikom obeležavaće se Dan slovenske pismenosti i kulture, koju su utemelјili slovenski prosvetitelјi Ćirilo i Metodije, osnivači slovenske književnosti i tvorci prvog slovenskog pisma- glagolјice.
Zajednički praznik Svetih Ćirila i Metodija ustanovljen je 1863. godine, kada je povodom proslave hiljadugodišnjice moravske misije svetitelja praznik proglašen za Dan slovenske pismenosti. Svetog Kirila i Metodija slave kao krsnu slavu brojne porodice oko Studenice, Trstenika, Aleksinca i Požarevca. Tog dana 1926. otvorena je Univerzitetska biblioteka u Beogradu, prva zgrada u Srbiji napravljena namenski za biblioteku izgrađena uz pomoć Karnegijeve zadužbine.
Glagoljica, prvo pismo Slovena
Bojeći se velikog verskog i političkog uticaja koji su imali franački sveštenici, moravski knez Rastislav zatražio je od vizantijskog cara Mihaila II da pošalje učitelje koji će da propovedaju na narodnom jeziku. Idealni za taj posao bili su Konstantin, koji je dobio monaško ime Kiril – Ćirilo i njegov brat, iguman Metodije, rodom iz Soluna u čijoj je okolini živelo dosta Slovena, koji do tada nisu imali pismo. Zato je Kirilo sastavio azbuku (glagoljicu) od 38 slova, pomoću koje su preveli jevanđelja na slovenski jezik. Sa knjigama na jeziku koje je tamnošnji narod razumeo, bilo je mnogo lakše propovedati hrišćanstvo.
Godine 863. braća kreću na put i stižu 864. knezu Rastislavu koji ih je gostolјubivo primio. Pošto su stvorili novi književni jezik – staroslovenski‚ braća su pristupili prevođenju bogoslužbenih knjiga, a samim tim slovenski jezik uveli u pravoslavnu liturgiju.
Vizantijski misionari otišli su i u Srbiju, koja je hrišćanstvo prihvatila u drugoj polovini IX veka, oko 867-874. godine. Srbija je takođe ležala na granici između Istočnog i Zapadnog hrišćanstva, ali je posle perioda neodlučnosti sledila primer Bugarske a ne Moravske, i došla je pod okrilje Carigrada.
I ovde su uvedene slovenske bogoslužbene knjige, a razvila se i slovensko–vizantijska kultura. Srpska crkva dobila je delimičnu samostalnost pod Svetim Savom (1176-1235), najvećim srpskim nacionalnim svetiteljem, koji je 1219. godine u Nikeji posvećen za arhiepiskopa Srbije. Godine 1346. proglašena je Srpska patrijaršija koju je Carigradska crkva priznala 1375. godine.
Iako proganjani, njihovi učenici nastavljaju rad na širenju slovenske pismenosti. Prešli su Dunav i stigli na jug, u Ohrid i tu produžili započeti posao svojih učitelja. Najpoznatiji među njima, sveti Kliment, sastavio je jednostavnije pismo – ćirilicu, koja je imala 43 slova. Ime je dobila po svetom Ćirilu. Srbi su ćirilicu prihvatili u XI veku i ona je sačuvana tokom turskog ropstva. Miroslavljevo jevanđelje, jevanđelje zahumskog kneza Miroslava, brata Stefana Nemanje, napisano na pergamentu lepim, krupnim ćiriličnim slovima i ukrašeno stilizovanim minijaturama u boji i zlatu, najstarija je i najlepša srpska knjiga srednjeg veka.
Jedan od nalepših primera ćiričnih slova smatra se i potpis svetog Save sa pečata na “Karejskom tipiku“ iz 1199. godina, a koji je danas ugraviran na zvonima Hrama Svetog Save na Vračaru. Pečat je od tamnog, zelenkasto-mrkog voska, nepravilnoga kružnog oblika. Na početku je krstoliko utisnut žig s monogramom SAVA, tako da svako polje, predstavlja jedan krak krsta. Vremenom se staroslovenski menjao u srpskoslovenski, prvi srpski književni jezik. Pre Vukove reforme bilo je nekoliko prilagođavanja govornom jeziku, a prvo je izvršio sveti Sava. Za današnji oblik „srpske ćirilice“ zaslužan je Vuk St. Karađžić, koji je 1818. godine počeo reformu ćirilice kakva se danas koristi i koja ima 30 slova.
Sveta braća rodom su iz Soluna od roditelja bogatih i znamenitih. Njihov otac Lav bio je visoki vizantijski vojni zapovednik. Najraniju mladost proveli su u Solunu, koji je u to doba bio okružen Slovenima. Ćirilo je ,prema knjizi ,,Život Ćirila“, bio najmlađi od sedam braće i njegovo kršteno ime je bilo Konstantin. Metodijevo kršteno ime je bilo Mihail, a ime Metodije je dobio kada se zamonašio na planini Uludag, u severozapadnoj Turskoj.
Metodije je kao oficir deset godina proveo u istočnoj Makedoniji, dok je Ćirilo koji je završio teologiju i filozofiju bio postavljen za bibliotekara Aja Sofije u Carigradu i učitelja filozofije na carigradskoj visokoj školi. Godine 856 Metodije je napustio vojnu službu, povukao se u manastir na Olimpu u Maloj Aziji. Ti mu se uskoro pridužio pridružio i mlađi brat Konstantin, koji je dobio monaško ime Kiril – Ćirilo.
Ćirilo umire 14. februara 869. godine u Rimu i po želji brata Metodija sahranjen je u crkvi Svetog Klimenta u Rimu. Na njegovom grobu ubrzo su se počela događati čudesna isceljenja vernika. Papa je odobrio rad Metodiju i postavio ga za arhiepiskopa panonskog i moravskog. Postavšti arhiepiskop Panonije, stolovao je prema nekim tumačenjima u današnjoj Sremskoj Mitrovici.Tamo je pred kraj života na slovenski jezik preveo Bibliju. Sve do svoje smrti 6. aprila 885. godine širio je hrišćansku veru među slovenima u Moravskoj, a sahranjen je u sabornoj crkvi u Velegradu.
Poznat po Ulm Minster , luteranskoj crkvi koja se nalazi u gradu Ulmu u Nemačkoj. Sagrađena je u gotskom stilu i trenutno je najviša crkva na svetu sa visinom zvonika 160.9 metara i čak 768 stepenica koje vode do vrha.
Učionica , četvrti razred, Hauptschule, razrednik Herr Braun.
Sjedim sa dječakom Hansom, u drugoj klupi. Na mojoj strani klupe sveska i pismo iz Jugoslavije. Na desnoj strani pisma poštanska marka sa likom J.B. Tita. Dječak ga prepozna i počne na glas vikati TITO,TITO. Das ist Tito. Djeca u razredu , uglavnom njemačkog porijekla, mada je bilo i stranaca , nađoše se u čudu. Ja sam se osjećala užasno neprijatno. Mislila sam , linčovaće me.
Smirio je Herr Braun, oniži staložen čovjek, finih manira tu situaciju. Razjasnio djeci na njemačkom neprimjereno ponašanje dječaka. Tako se završilo to moje saznanje da neki i ne vole našeg jugoslovenskog vođu. Tu spoznajem razliku među narodima , kao i prema vjeri i politici.
U to vrijeme uspostavljeni su diplomatski odnosi Njemačke sa Jugoslavijom što je učinjeno 30. januara 1968, a zatim je došao i sporazum o angažovanju jugoslovenske radne snage. Vrlo je bitno da u tom trenutku u Nemačkoj radi više od 300.000 jugoslovenskih radnika i to je bila zemlja koja zapošljava najveći procenat radne snage iz Jugoslavije.
Imali smo nastavu vjeronauke, nisam znala jezik, ali od mene se tražilo da naučim hrišćanske pjesmice. Imala sam tvrdokornu odluku da ih ne izgovaram čak ni uz pomoć čitavog razreda. Čula sam ja po izgovoru i melodičnost da je to umilno, ali jedna Jugoslovenka , iz ateističke porodice , nije to mogla prihvatiti.
Tako je prolazila školska godina do Božića, kada smo imali , nazvaću je predstava za Božić. Puno djevojčica i ja medju njima, smo nosile kostime andjela. Tu je bila i moja drugarica Purida iz Španije. Njima je katoličanstvo bilo blisko, i sva ta ceremonija oko rođenja Hrista joj je bila poznata. Ja se prvi put susrećem sa tim.
Od svih ceremonija iz ranog perioda djetinjstva, sjećam se primanja u pionire , i pionirske zakletve, crvenih marama na bijelim košuljicama, teget suknjice , bijelih dokoljenki. To je bila neka fama oko tog čina. Znam da sam se bojala svega toga, i sjećam se da su djeca kada žele da neko bude siguran , da govore istinu, govorili -Tita mi- .
Poslije nekog vremena od Božića, pozva Herr Braun moje roditelje da ih pita da li žele da me puste da idem u crkvu sa ostalom djecom. Nisam ni jezik znala, tako su oni po inerciji rekli, neka ide, da se ne izdvajam iz „stada“.
Bilo mi je sve to interesantno. Kirche, klupe, ustani sjedi. Ja sam to tako doživljavala i kopirala pokrete drugarica. Purida je bila vična u tome, ali ja, analfabet.
Doživljavala sam to kao druženje sa djecom, divila se monumentalnosti crkve, gledala u izlivene kipove i ništa mi nije bilo jasno. Moji mi nisu ništa objašnjavali.
Prije spavanja sam klečala i govorila molitvu kratku koju sam zapamtila. Dok se moj jedini prijatelj mačak Miki savijao uz mene.Sad se ne sjećam koja je bila. Uglavnom su mi ti položaji tijela bili bitni.
Poslije nekog vremena, Herr Braun opet pozva moje roditelje da ih pita da li žele da me krizmaju. Oni su se jako uznemirili. Vidjeli su da ovo ništa nije naivno.
Odluče oni tako da škola nije podobna za mene zbog religijskih insistiranja, i vrate me u Jugoslaviju.
Te godine su moji kupili Toyotu narađastu sa zelenim staklima. To je bila limuzina, kako je moj otac govorio. On je nakon pet polaganja vozačkog ispita u Njemačkoj jedva uspio položiti. Govorili su mu da je glupi Bosanac, on se nervirao, psovao im u sebi Švapsku majku, i kada mu dozlogrdi sve, odlazio je na bolovanje i govorio, ja da im radim i podižem zemlju!
Tom Toyotom su mene vratili u Jugoslaviju preko Italije. Sjećam se išli smo autostradom Sunca, tako su je zvali, sve do Venecije. Tu sam osjetila ljepotu i smrad Venecije. Uskim kanalima u gondolama, smo se vozili do trga Svetog Marka , prolazili smo pored memljivih kuća, ponekog plutajućeg pacova a iznad nas golubovi u jatima, sunce i more,turisti sa šeširima velikih oboda.
Trg Svetog Marka je glavni trg u Veneciji.Prostor je oblik trapeza, omeđen objektima kao neka teatarska scena.
Za taj trg je kažu da je „najljepši salon Evrope“.Jedan od rijetkih velikih urbanih prostora gdje se ne čuju automobili.
Ostale su mi fotografije sa golubovima , sa bezbroj golubova,sa mojom majkom.
Uživali smo u velelepnim gradjevinama , nepreglednom trgu, šarenilu boja, ljudi i jezika. Najljepšem sladoledu sa šlagom.Mirisom Jadrana, soli i galebovima.
Sve je tu bilo romantično.Samo podneblje, melodični jezik, i talijanske šansone.Letnje bašte , kafeterije i picerije. Miris origana, toplog testa , sira ,pizza boljonese.
Ostalo mi je to u sjećanju pri povratku u Jugoslaviju. Jedno lijepo ljeto i pravac koji mi je odredio dalji životni put.
Jutro. Mirno I prohladno. Zelena žitna polja nekoliko desetina centimetara iznad zemlje, rosom umivena I probuđena. Sunce daleko na mestu gde se spajaju polja sa nebom. Linija prava , kao nacrtana , kod slikara naivaca iz ovih krajeva.
Miris početka dana, energija razvića I blagi topli zraci miluju lice. Dan se polako rađa, dok mladi mesec na plavičastom nebu prkosi danu. Kapljice rose polako klize niz vlati žitne trave . Pejzaž nepreglednih polja zagrejava sunce . Nebo je čisto , bez oblaka. Od toplote već polako pred očima počinje da titra I oko reaguje .
Crveni makovi su u sred njive, stidljivo otvorili prelepe raskošne I nežne cvetove. Lagani povetarac duva I mrsi kosu. Miris jutra budi poletni duh kreacije.
Penjem se svakodnevno na treći sprat. Idem po decu da ih izvedem u šetnju. Jutro k’o jutro, malo još motori treba da ubrzaju, da dan dobije na dinamici.
Penjući se, po malo se zadišem, mada ide taj uspon dobro. Na drugom spratu srećem medicinsku sestru u penziji, dobrodržeća žena, srebrnaste kose, prijatnog izgleda. Spremna za početak dana, pozdravlja se kulturno, bez radoznalosti .
Znam se često susresti sa komšijom sa poslednjeg sprata. To je komšija koji se ispita i pozdravlja sa svakim prolaznikom. Baš onako svojski, ko da mu je sve bitno u vezi sa vama. Daje na značaju vama kao ličnosti, trenutku i situaciji.Sa decom se naročito zdravi, sve ih oslovljavajući sa imenom. Ta me njegova srdačnost uvek fascinirala. Toliko bitnosti u ophodjenju retko se sreće. On inače drži golubove na tavanu zgrade hrani ih, ali baš ne održava taj prostor, te se stanari žale. Ima psa koji stalno hoda za njim. Provode dane u druženju.
Mnogo voli tuđu decu, mada sam čula da ima sina kojeg nije priznao i ima unučiće. To je javna tajna ili legenda. Ko će ga znati.
Baš juče me je pozdravio, poljubio mog unuka u kosu i rekao -slušaj baku- , kao da se pozdravljao. Zbunio me. Imao je nadimak koji znači mnogo kose, a bio je ćelav.Vidite, ne spominjem imena. Prepoznaće te ga.
Tako stigoh ja do svojih na treći sprat. Malo sačekah da spreme decu . Krenu smo niz stepenice . Skaču moji unuci po par stepenika, glasno pričaju, radosni. Ja ih opominjem. Možda komšije spavaju još. Ima dosta i penzionera u zgradi.
Izbrojasmo već trideset stepenika.Silazimo poslednjih deset stepenika pred izlazom.
Već na tom delu uvek pomerim glavu udesno.Tu vrlo često puše ljudi iz apoteke, koja je na izlazu zgrade na levu stranu, te se pozdravimo.
Baš se iznenadih. Čovek uz ogradu prislonjen , pomislih neki pijanac. Ostavih decu pred ulazom , bilo mi je nešto sumnjivo, ali nisam smela pred decom da dajem znake iznenađenja, da se ne uplaše.
Ostavi ih tako ispred zgrade i vratih se da utvrdim ko sedi uz ogradu. Sa stepenica sam ugledala konopac oko vrata ovog nesretnog čoveka. Jeza i neverica me obuzela. Odem do dece, nazovem svoje i kažem da je situacija strava . Oni sa sprata pogledaju i vide komšiju koji se obesio. Prijavljeno je sve nadležnima. Mada su oni već imali dojavu.
Čovek se obesio. Umro je nasilnom smrću, lišavajući se sam života. Onaj isti topli, srdačni lik iz komšiluka.
Neverica, mučnina i gorak ukus dana.Pitanje ZAŠTO? Deca nisu saznala da se komšija ubio. Pitali su malo za njega i zaboravili.
U gradu su ljudi bili zetečeni ovim činom od ovakvog neposrednog i toplog čoveka. Pitam se da li se život živi, životari ili je sve imitacija života. Ostao je pas posle njegove smrti, hranili su ga. Umro je od starosti, prirodnom smrću.Šta reći a ne zaplakati ?
Dugo mi je slika te lične presude i konopac oko vrata ovog čoveka bila pred očima.
