Bolnička soba sumorna, sa mirisom jeftinog dezinfekcionog sredstva , kreveti neugledni, posteljina pocepana i sa opranim ostacima fleka od krvi. Osoblje nervozno i nepristupačno.
Hirurg u zelenoj modernoj uniformi, sa smešnom šarenom kapom na glavi, ulazi u sobu , uzima bolesničku listu i saopštava mi kako nalaže medicinska etika: “Konzilijum predlaže histerektomiju“ .Kaže to, onako tehnički kao da će da menja gumu na kolima. Moram vas upoznati sa posledicama posle operacije. U narednom postoperativnom periodu možete dobiti osteoporozu zbog manjka estrogena. Osteoporoza ima svoje posledice na koštani, mišićni i nervni sistem.Treba nam vaš pristanak na operaciju i potpis da ste upoznati sa prethodno rečenim.
Ja sam proučila sve moguće sadržaje vezane za bolest. Znala sam sve ovo, ali mi lekar nije rekao šta se dešava ako ne potpišem. Potpisala sam, sigurna da je ovo tapija na moj život. Od nervoze izvadim iz torbe plišanu igračku koju sam ponela iz dečije sobe, kada sam se pakovala za bolnicu. Stavim je kao totema ispod jastuka, da me prati u nevolji. U svom dnevniku pišem o bolesti kao najvećem neprijatelju. Smišljam strategiju kao teniseri.Kako se boriti do pobede ? Izgovaram neke afirmacije “ zdrava sam, srećna sam “ dok neizvesnost kroz mene kao ala prolazi. Ipak ne posustajem . Vidim sebe kao pobednika i dižem pehar.
Sutradan u sobi čekaju pripremljene pacijentkinje za operaciju. Strah i nervoza nabijaju tenziju. Svi ćute i čekaju. Dolaze da mi daju inekciju za umirenje, pre narkoze. Tada sam znala da sam ja na redu. Pokrijem se preko glave,zagrlim plišanu igračku,par molitvi izgovorim u sebi. Smirim se i čekam. Zamišljam deset godina ispred sebe. Moja deca su uspešna. Ja pišem i izgovaram naglas, svojoj plišanoj igračci, kako mi se našla u velikim teškoćama na prekretnici života.
Dovoze kolica po mene.Sve je tiho, mirno , pod velom tajne. Bolesnice viču „srećno, srećno !“ Igračka je ostala da me čeka ispod jastuka. Čuvala je moju tajnu i moj strah. Tog dana sve je bilo uobičajeno. Samo je za mene bio vrlo značajan dan. Nešto kao pucanj Gavrila Principa u Sarajevu pred rat. Brzina misli je neverovatna . Filmovi moga života svih žanrova mi proleteše kroz sećanje. Poprilično je dan odmakao . Ja sam u sobi , dovežena iz operacione sale. Usta su mi suva. Još mi se vrti u glavi i osećam nemoć. Infuzija mi je priključena.Kreveti sa bolesnicama sa moje leve i desne strane. Svaka ima svoju priču i dijagnozu. Sve tihuju u svojoj muci.
Proleti mi strategija kroz glavu. Unutrašnji neprijatelj je uklonjen.Ispod jastuka me je čekala plišana igračka. Zamolila sam medicinsku sestru da mi je premesti u krevet, koji meni bude namenjen posle hiruškog zahvata. Mali totem mi čuva strah i daje nadu. Uz tu igračku su moja deca odrasla. To nije samo igračka. Čitav život je u tim malim igračkama. Mi ih oživljavamo noseći ih kroz svoj život i utiskujemo svoje osećaje u njih. Koliko god da naprave istih igračaka, svaki vlasnik , daje joj novi identitet. One tako postaju posebne. Ta mala veštačka stvorenja su nekoga spasila od mraka. Neko ih je zagrlio dok je suze ronio. Meni je spasila život ova čudesna igračka u koju su utisnuti snovi moje dece.
Na vratima bolničke sobe pojaviše se oni. Sin i ćerka. Iznenadjeni kako loše izgledam . Ali, preživela sam. Pozdravljaju se sa mnom onako zabrinuti i ugledaju igračku kako viri ispod jastuka. Prepoznala sam upitne poglede, ali ništa ne rekoše. Ja je gurnem pod jastuk i progutam knedlu. „Kako si ?“upitaše me „Odlično se osećam“ rekoh ja. Kao borac kad se vrati iz rata, pomislih.Zamislim sebe na tronu sa peharom u ruci. Još jedna pobeda ! Deco, život ide dalje. Naidjoh na ovaj rukopis nakon dvanaest godina. Moja tapija na život još traje , deca su zaista uspešna. Igračkom se igraju unuci. Pazi šta želiš , možda ti se ostvari.
Jasminka Nikolić ex Brdarević
