Penjem se svakodnevno na treći sprat. Idem po decu da ih izvedem u šetnju. Jutro k’o jutro, malo još motori treba da ubrzaju, da dan dobije na dinamici.
Penjući se, po malo se zadišem, mada ide taj uspon dobro. Na drugom spratu srećem medicinsku sestru u penziji, dobrodržeća žena, srebrnaste kose, prijatnog izgleda. Spremna za početak dana, pozdravlja se kulturno, bez radoznalosti .
Znam se često susresti sa komšijom sa poslednjeg sprata. To je komšija koji se ispita i pozdravlja sa svakim prolaznikom. Baš onako svojski, ko da mu je sve bitno u vezi sa vama. Daje na značaju vama kao ličnosti, trenutku i situaciji.Sa decom se naročito zdravi, sve ih oslovljavajući sa imenom. Ta me njegova srdačnost uvek fascinirala. Toliko bitnosti u ophodjenju retko se sreće. On inače drži golubove na tavanu zgrade hrani ih, ali baš ne održava taj prostor, te se stanari žale. Ima psa koji stalno hoda za njim. Provode dane u druženju.
Mnogo voli tuđu decu, mada sam čula da ima sina kojeg nije priznao i ima unučiće. To je javna tajna ili legenda. Ko će ga znati.
Baš juče me je pozdravio, poljubio mog unuka u kosu i rekao -slušaj baku- , kao da se pozdravljao. Zbunio me. Imao je nadimak koji znači mnogo kose, a bio je ćelav.Vidite, ne spominjem imena. Prepoznaće te ga.
Tako stigoh ja do svojih na treći sprat. Malo sačekah da spreme decu . Krenu smo niz stepenice . Skaču moji unuci po par stepenika, glasno pričaju, radosni. Ja ih opominjem. Možda komšije spavaju još. Ima dosta i penzionera u zgradi.
Izbrojasmo već trideset stepenika.Silazimo poslednjih deset stepenika pred izlazom.
Već na tom delu uvek pomerim glavu udesno.Tu vrlo često puše ljudi iz apoteke, koja je na izlazu zgrade na levu stranu, te se pozdravimo.
Baš se iznenadih. Čovek uz ogradu prislonjen , pomislih neki pijanac. Ostavih decu pred ulazom , bilo mi je nešto sumnjivo, ali nisam smela pred decom da dajem znake iznenađenja, da se ne uplaše.
Ostavi ih tako ispred zgrade i vratih se da utvrdim ko sedi uz ogradu. Sa stepenica sam ugledala konopac oko vrata ovog nesretnog čoveka. Jeza i neverica me obuzela. Odem do dece, nazovem svoje i kažem da je situacija strava . Oni sa sprata pogledaju i vide komšiju koji se obesio. Prijavljeno je sve nadležnima. Mada su oni već imali dojavu.
Čovek se obesio. Umro je nasilnom smrću, lišavajući se sam života. Onaj isti topli, srdačni lik iz komšiluka.
Neverica, mučnina i gorak ukus dana.Pitanje ZAŠTO? Deca nisu saznala da se komšija ubio. Pitali su malo za njega i zaboravili.
U gradu su ljudi bili zetečeni ovim činom od ovakvog neposrednog i toplog čoveka. Pitam se da li se život živi, životari ili je sve imitacija života. Ostao je pas posle njegove smrti, hranili su ga. Umro je od starosti, prirodnom smrću.Šta reći a ne zaplakati ?
Dugo mi je slika te lične presude i konopac oko vrata ovog čoveka bila pred očima.
Koliko suicida ima svakodnevno?
Da li je moralo tako?
Putuj sa golubovima komšija !
Jasminka Nikolić ex Brdarević
13. 04. 2023.