Jasminkina pesmarica

Letnje popodne, leno, toplo i umazano zunzarama. Na travnjaku ispod šljive, jeli smo lubenicu, slatku i sočnu, crvenu kao krv. Njen sok nam je  curio niz obraze, a mi skupljali  kapljice oblizujući se. Lubenice su prodavali na velikim konjskim kolima.

Brdo lubenica je bilo poređano na kolima. Lubeničar je razvozio kroz ulice vičući „lubenicaaaa“! Mi smo čuli samo „benicaaaa“ ono lu se izgubilo. Imale smo tri, pet i sedam godina. Tri sestrice, samo ne rodjene. U blizu po godinama. Dovodili su nas roditelji kod bake. U najzelenijem gradu Somboru, lepom pitomom, sa velikim prostranim uređenim parkom,unutar njega županija i katolička crkva i „Fijaker“, poznata kafana. Nastanjen prijatnim poštenim svetom.

Golubarske čarde imala je skoro svaka kuća. I moj ujak je imao golubarnik. Stalno je gledao u visinu gde mu lete poštaši. Vrsta sivih golubova. Njih je volio, mada je imao i gaćana i smeđe belih sa perjem oko nogu. Kao da imaju čizmice.

Ta leta pamtim kao poslasticu u čitavoj godini. Svaki doručak, ručak, večera su bili posebni ugođaj. Po mirisu hrane se pamte ta vremena , po rijetkim jelima, po starinskim tanjirima.

Porcelan težak , sa zavijucima , caknama, ponegdje poneka linija kao bora od starosti ucrtana.

Na suvo testa (to su vam makaroni sa krompirom), ili flekice s kupusom, baratfile. Još raznih neobičnih izraza. Supu smo mjerili uspravljajući  kašiku, jeli i na kraju popili onaj ostatak što ne može da se zahvati kašikom. Slatko smo jeli kao kradljivci, brzo, spuštene glave da nam ne otmu. Ko prvi pojede, krišom gleda u ostale koji se i dalje slade.

Stomaci nam se naduju od hrane, a mi posle krenemo u igru u pesak, praveći kule, ostavljajući male tunele za prolaze, pokušavamo otkotrljati okrugle kamenčiće kroz njih. Još mnogo odaja napravimo , sve dok se ne sruši naša gradjevina a mi je  poslije utabamo bosim nogama po toplom pijesku, sve kukajući od bolne topline. 

Kakva su to vremena bila, sreće radosti i ljubavi. Ljeta su se završavala krupnim suzama kada smo se rastajale. Mene su vraćali u brdovitu Bosnu a oni su ostajali u svojoj ravnici. Lazin breg je bio najveća uzvisina u tom kraju.
Mahali su mi sa perona željezničke stanice, ja njima iz šinobusa nagnuta kroz prozor. Ispraćale smo se sa knedlom u grlu i bolom ispod srca i nadom za ponovnim skorim viđenjem.

Sve smo doživljavali i radost i tugu. Naš genetski kod po zajedničkim precima nas je vezivao kroz roditelje koji su to sve povezali da bi smo se voljeli i pazili. 

Sad čuvamo decu naše dece i sećamo se nestašluka „kao juče“ da je bilo.

Jasminka Nikolić ex Brdarević

Juli, 2020.

Prostrana zelena površina oivičena ruzmarinom i cvećem, a u sred tog vrta trešnja.

Razgranata, kad otopli, pravi veliki hlad i prijatan zaklonjen prostor. Kuća je kupljena sa tom površinom zemlje i to drvo trešnje je stajalo tu kao ugled bivših stanara. Razgranato, plodonosno, lepih boja. Jedno izuzetno drvo. Rađala je pre svih voćki. Neka rana sorta. Kad procveta sve miriše , ukrašava dvorište.

Nije prskana niti bilo čime tretirana. Jednostavno imala je svoje cvetanje, rađanje ploda, opadanje lišća i tako sve u krug. Svi su se radovali njenim crvenim i slatkim plodovima.

Komšijska deca su redovno dolazila da beru trešnju , kao da je njihova. Vlasnici su terali decu, jer su lomila grane, bila nemilosrdna prema drvetu. Tako se stvarao mali rat između stanara i bezobrazne dece. Bilo je i onih kulturnih , koji su pitali da li mogu ući i ubrati koji plod. Stanari su im dozvoljavali ponosno da jedu plodove lepe crvene trešnje. A onda je počela neplanska gradnja oko drveta i plodovi su bivali sve sitniji, zemlja se isposnila sečenjem korenja i nehranjenjem. Naseljavanjem novih komšija ograđuje se prilaz dvorištu u kojem je trešnja.

Više deca ne beru trešnju, nego od siline rađanja grane se savijaju , opada plod u komšijsko dvorište i prlja svojom bojom njihovu stazu. Bune se novo pridošle komšije a vlasnici zbog komšijskih odnosa stalno seku grane trešnje i drvo postaje sve suvlje i sve manje rađa.Suši se u korenu i postaje bolesno. Zjapile su isečene grane kao poslednji urlici jadne voćke. Ove godine , ne izađe ni jedan cvetić. Žena primeti tužno, „trešnja je umrla“. Jadno drvo. Baš je bilo izmrcvareno. Nebrigom, nehranjenjem, kidanjem i građevinskim radovima.

Kao čovek. Kada se ne brinemo o njemu, on tuguje, boluje i na kraju umre.Tako i ova vremešna trešnja.
Nakon dugog niza godina, spremna je za seču. Od ostatka drveta moglo se nešto napraviti da podseća na život trešnje. Čak je i to istrulelo i mrtvo drvo stajalo tu par godina kao ruglo. Bez ikakvog pijeteta prema prirodi. A onda je odsečena i zagrnuta peskom sa gradilišta. I stanari su se izmenili.

Menjajući prirodu čovek menja i sebe.

Bila jednom jedna trešnja rana, crvena, krupnih plodova, bogata zelenim listovima i debelim ‘ladom.

Jasminka Nikolić ex Brdarević

01.05.2018.

U vreme socijalizma, religija nije bila zabranjena. Ipak onaj ko je verovao, o bogu je radije šaputao, nego glasno govorio.

Marksisti su religiju definisali kao opijum za narod. Tako su članovi partije, iako kršteni po rođenju kao Hrišćani, ili sunećeni kao Muslimani, svoju decu držali podalje od crkve, džamije ili sinagoge.

Nije bilo „moderno“ verovati. Deklarisati se kao ateista, zvučalo je pametno, intelektualno. Ako se neko predstavljao kao vernik, mislilo se da je priglup, ograničen.

Krajem osamdesetih i početkom devedesetih, glas za naciju je ojačao i time i glas vere. Tako se počelo na ovim prostorima glasno izgovarati božije ime. Ratna dešavanja su podsticala jasnu versku opredeljenost

Danas tradicionalne porodice imaju uglavnom i svoju religijsku opredeljenost, što ih čini koherentnijim.

Prema istraživanju sociologa religije, skoro dvadeset posto ispitanika su kvazi vernici ili kvazi ateisti. Dakle, reč je o konformizmu. Ljudi biraju ono što se u društvu traži, što je priznato kao vrednost.

Danas je promena vere povezana i nekim drugim stvarima.

Najčešći konvertiti su osobe iz mešovitih brakova koji pokušavaju da pomire parcijalne identitete potragom za religijom.

Motivi konvertita su verske prirode i kognitivno razumevanje verskih istina kojim se dobija bolji uvid u smisao života.
Konverzija je proces promene stavova i stila života kao najveći dokaz ljudske slobode jer se oslanja na religiju izbora a ne na religiju nasleđa.

Malo se govori o ovom fenomenu, nije redak i treba ga pomenuti.

Jasminka Nikolić ex Brdarević

Gledala sam buđenje deteta. Kao cvetić. Otvara okice, rukicama mrda. Prstići tek poneki pokret urade. On još sanjiv po nešto kaže bebećim jezikom. Sve to mirno, nežno, polako iz sna prelazi u fazu buđenja.

Kao cvet koji se postepeno otvara i fascinira gledaoca lepotom, bojom i sjajem. Divna dečija duša bez agresije polako dolazi u budno stanje i osmeh mu ozari lice.

Tako se budi dečak srećan, zadovoljan i voljen.

Majka mu prilazi tiho i nežno, podiže ga i stavlja na grudi da ga hrani. Spona ta dva sveta se stapa u jedan veliki svet, zajednički, neodvojiv. Vezan strunama svemira, genima, božanskim nitima. Otac prilazi svojim zaštitničkim stavom, nežno gleda oba lika i srećno se osmehuje.

Dečak se odvoji od majke kada je sit. Tada se osmehuje i ocu i majci. Njihova radost se razmenjuje kroz energiju davanja, uzimanja,prožimanja. Sveta porodica je u ljubavi, požrtvovanju, učenju, trpljenju, saradnji i nadanju.

Vremenski pola sata, dok gledam, stane jedna velika ljubav za ceo život. Postanak, rađanje, razvoj, biološki i psihološki procesi.

Zaustavim pogled na ikoni Bogomajke i kažem „pomiluj ih i spasi“!

Posvećeno mojoj deci i unucima.

Jasminka Nikolić ex Brdarević