Danas vam donosim pesmu o tome kako se tuga topi. Kada priroda zapleše, a vrapci polete, tada naše stare brige nestaju. Oslobođenje od starih tuga donosi samo zaborav i vreme. Jer vreme zagladi rane, a zaborav ih pokrije tišinom.
Kranovi nam služe da nam vrapci čuče nad glavama našim punim stare tuge.
Neke nove brige ne mogu ni prići, dok se stare brige ne iščupaju iz duše.
Kad vrapci polete kada vetar dune kada kiša pljusne kada zasija sunce
tada će naše stare tuge izbrisati vrapci odnet ispod duge.
Tada čemo biti srećni kao ptičji svet, letit ćemo s njima i biti k’o svet.
Gledala sam buđenje deteta. Kao cvetić. Otvara okice, rukicama mrda. Prstići tek poneki pokret urade. On još sanjiv po nešto kaže bebećim jezikom. Sve to mirno, nežno, polako iz sna prelazi u fazu buđenja.
Kao cvet koji se postepeno otvara i fascinira gledaoca lepotom, bojom i sjajem. Divna dečija duša bez agresije polako dolazi u budno stanje i osmeh mu ozari lice.
Tako se budi dečak srećan, zadovoljan i voljen.
Majka mu prilazi tiho i nežno, podiže ga i stavlja na grudi da ga hrani. Spona ta dva sveta se stapa u jedan veliki svet, zajednički, neodvojiv. Vezan strunama svemira, genima, božanskim nitima. Otac prilazi svojim zaštitničkim stavom, nežno gleda oba lika i srećno se osmehuje.
Dečak se odvoji od majke kada je sit. Tada se osmehuje i ocu i majci. Njihova radost se razmenjuje kroz energiju davanja, uzimanja,prožimanja. Sveta porodica je u ljubavi, požrtvovanju, učenju, trpljenju, saradnji i nadanju.
Vremenski pola sata, dok gledam, stane jedna velika ljubav za ceo život. Postanak, rađanje, razvoj, biološki i psihološki procesi.
Zaustavim pogled na ikoni Bogomajke i kažem „pomiluj ih i spasi“!
U prohladno rano jutro žuti taksi kruži gradom.Taksista je profesor koji je ostao bez posla, sad svakodnevno prevozi ljude. Jutarnji raspored vožnje je postao kao režim autobusa. Svakodnevno isti ljudi čekaju prevoz. Lepa mlada žena crvene kose, u roza mantilu u crvenim štiklama, već uredno čeka i pokazuje znak mahanjem.To je sekretarica koja svako jutro odlazi na posao u isto vreme. Uz profesionalno kulturno javljanje, već je u opuštenim prijateljskim pričama dok se vozi, te ona tako priča o nepravdi muško-ženskih odnosa, odnošenjem deteta u vrtić,velikim svakodnevnim obavezama,dnevno-političkim dešavanjima, i još koje čemu. Na sledećoj stanici ulazi mršav prosed čovek u radnom odelu.Putuje svako jutro ka Novom Beogradu. Tamo radi kod nekog privatnika kao mehaničar. Jutarnja loza je već popijena,reklo bi se po mirisu. Deluje umorno, ali nije mu to smetalo da skrene u prvu kafanicu da popije „jednu s nogu“, a možda i koju više. Priča i on , već se poznajemo duže vreme, kako mu kući traže platu, a poslodavac mu ne isplaćuje platu, psuje ih sve po spisku i kaže jedva čeka jutro da pobegne od kuće. Na sledećoj stanici ulazi sredovečna gospođa u zelenoj trenerci i patikama, sportski tip, opuštena i smirena. Nosi kese sa povrćem kupljenim na pijaci i vodi psa na povocu. Lepi pas, pravi kućni mezimac,ulazi u taksi s njom. Gospodin u radnom odelu se buni „gde ćeš s tim kučetom“, ali niko ne obraća pažnju na njegove kritike. Gospođa smesti kese, stavi psa u krilo. Mala umiljata maza poče da kevće na čoveka koji se bunio. Izgleda je osetio tu negativnu energiju. Čovek je psovao dok su ostali ćutali u taksiju, već navikli na njegove neprikladne dosetke. Sekretarica izađe na Ušću, otrča na posao, već je od jutros dosta obaveza odradila. Gospodin koji gunđa je izašao na sledećoj stanici, lupio je vratima i opsovao, kriveći čitav svet za njegov život. Gospođa sa psom je izašla u Zemunu, nosila je bolesnoj majci sledovanje za par dana, kulturno se zahvalila , izvela psa i krenula prema staroj zgradi u kojoj živi njena majka. Taksista nastavi put, očekujući nove priče sa svakim novim putnikom. Neko ćuti , neko priča preko mere, takvi smo ti mi balkanci, imamo
tu neposrednost u kulturi života, otvorenost u ophođenju sa primesama prostakluka, ali i finih manira.Sve zavisi od kućnog odgoja, karaktera i kulture pojedinca.
Mnoge stvari su se u Beogradu promenile. Postoje neki simboli grada koji su ostali večni i nepromenjeni. To je poslastičara u balkanskoj ulici i kolač kapri dama. Decenijama se održava na listi poželjnih poslastica. Pošto sam joj „overila“ postojanje, shvatim da imamo sličnosti. Zadržavamo autentičnost kroz vreme.
Ilustracija: Nenad Kojić
Vreme između dva autobusa potrošila sam krenuvši kroz beogradski park. Dva sata čekanja odlučim da sve sa torbama odem do Balkanske ulice i poslastičarnice koja tu i dalje živi ili se samo nadam.
Beograd uvek ima šta da ponudi, ukoliko mi sami ne tražimo. Nedelja. Jutro bez prolaznika. Uglavnom čistači čiste ulice, umorni pekari prodaju peciva i devojke se vraćaju sa sinoćnjeg provoda, razmazane šminke, spuštenih usana i krmeljivih očiju. Crni mačak stoji na sred puta. Dok se penjem uz Balkansku ulicu, pitam se da li je poslastičara još tamo. Sve druge radnje imaju spuštene kapke, ali ova radnjica iz osamdesetih još odoleva vremenu. Odolevam i ja, ali naravno starim i sećam se, na radost moju. Vučem svoje stvari kao i onda.
Nije se mnogo promenilo. Ulazim u poslaslastičaru. Sve je perfektno kao i nekada. Izazovni kolači, slani specijaliteti, neizbežno žito sa šlagom koje je bilo hit osamdesetih. Tada nismo znali, makar ja, da postoji slavsko žito koje ima posebnu simboličnost u Pravoslavlju, kao simbol večnog života i vaskrsenja. Mlado osoblje ne prepoznaje studentkinju iz prošlog veka, i kako bi, kada su mlađi od moje dece? Mada sam obučena u apa – drapa fazonu sa maramom oko vrata,kao izlizana etiketa za Leviske. Kažem im da sam zalutala iz osamdesetih i da me je nostalgija dovela ovamo do njih. Oni se tek kurtoazno osmehnuše. Naručujem kolač kapri damu sa višnjom, crvenu kao damski karmin, u obliku srca. Sama sedim na visokoj stolici i jedem poslasticu. Ogledam se u visoko ogledalo i kažem „nisi se mnogo promenila, malo po koja bora, malo po koja decenija“. Imaš knjigu iz prethodnog života, sve po spisku! Pomalo nezadovoljna kažem sebi „ugledaj se na kapri damu, koja odoleva vremenu“.
Crvena, slatka ukusna i uvek sveža. Jednako kao i osamdesetih. Naručim i špricer ( pola boza , pola limunada ) da ugasim žeđ i nahranim dušu. Pa nije to piće svakodnevnice. Baš sam se lepo počastila. Pogledam na sat, vreme je, ljubazno se pozdravim sa mladim osobljem i ponovo silazim raskopanom kaldrmom od koje žele napraviti ulicu privlačnu za turiste i naravno dobiće neki glas postojeća partija na vlasti koja vrši rekonstrukciju. Ovo pišem na stanici, dok uveliko prolaze ljudi i azilanti kojih nije bilo osamdesetih. Tačno vreme mi govori da odem na peron odakle polazi autobus za Tuzlu. Pre rata te direktne linije nije bilo. Autobuska stanica je velika, mnogo veća nego pre. Mnogo putnika, turista, radnog naroda. Sve se promenilo osim kapri dame. Neke stvari ostaju iste godinama. Negovane, odolevaju vremenu i novotarijama. Ušla sam u autobus, sedište po izboru jer nema mnogo putnika. Autobus , vremešan. Sa strane obešene kese za smeće, sedišta pocepana. Muzika nije po mom izboru. Klime nema. Krećemo. Zadovoljna što sam krišom posetila osamdesete. Čak i samo jedna ulica snagom svoga bivstvovanja u meni , uspela je pretvoriti prolaznost u sadašnji trenutak. Jedno jutro sa samom sobom, tiho, mirno, kao vremeplov.
Miomirisno jutro, obojeno žutom svetlošću, dok zeleni travnati tepih upija toplotu sunčevih zraka a kroz uske prozore bogomolje dopire glas molitve i odgovor.
Amin!
Nedeljni doručak je u toku. Domaćice već smišljaju šta će za ručak.
Dok se priroda budi nepogrešivo, neko se bori sa životom i poslednji minuti protiču i životni sok ističe. Ko se spremao za rajska naselja odlazi sretan očekujući bolji svet. Drugi su očajni i grčevito se hvataju za poslednje životne trenutke i ubeđeni su da nestaju zauvek.Ipak i jedni i drugi ostaju u sećanju, pominju se u mislima.
Život ide dalje. On je skup dnevnih aktivnosti ličnih kreacija, redovnih procesa. Kad nisi u dnevnoj kreaciji uređen pravilima, koje ti okolnosti i status nameću, moraš da se pobrineš da uskladiš to vreme potrebama svoga bića i okoline.
Probiram po ormanu i izbacujem zimske stvari, praveći mesto laganoj odeći. Iako se i ona svela na par stvari koje nosim po navici, srasle sa mnom i ne odvojive. Obojiću malo asesoar u proleće, valja se.
Pisaću današnju inspiraciju uz šoljicu kafe, moje svakodnevno piće. Znate, kafa je uvek dobro došla kao prijateljica koja je uvek tu za vas. Umesto da joj se zahvalim na društvu, ponekad je zapostavim ne dajući joj značaj, a baš je značajna. Onda popijem još jednu, jer bez zahvalnosti nemam osećaj da mi je dala inicijalnu energiju. Hvala joj na tome!
Pogled kroz prozor mi govori da su ljudi u na distanci, čak su im i pogledi bez sjaja u očima i bez životne radosti.Tek prođu poneka deca sa roditeljima i protrče uz glasne povike i ciku. Radost ipak nadjača sve, i deca nam govore da nije ništa stalo, da rastu, jačaju i žive. Trče u susret drugoj deci i raduju se. Životna snaga se ne zaustavlja. Ona nema rok trajanja. Podržimo je svojim radosnim blagodarenjem novog dana.
