Mnoge stvari su se u Beogradu promenile. Postoje neki simboli grada koji su ostali večni i nepromenjeni. To je poslastičara u balkanskoj ulici i kolač kapri dama. Decenijama se održava na listi poželjnih poslastica. Pošto sam joj „overila“ postojanje, shvatim da imamo sličnosti. Zadržavamo autentičnost kroz vreme.
Vreme između dva autobusa potrošila sam krenuvši kroz beogradski park. Dva sata čekanja odlučim da sve sa torbama odem do Balkanske ulice i poslastičarnice koja tu i dalje živi ili se samo nadam.
Beograd uvek ima šta da ponudi, ukoliko mi sami ne tražimo. Nedelja. Jutro bez prolaznika. Uglavnom čistači čiste ulice, umorni pekari prodaju peciva i devojke se vraćaju sa sinoćnjeg provoda, razmazane šminke, spuštenih usana i krmeljivih očiju. Crni mačak stoji na sred puta. Dok se penjem uz Balkansku ulicu, pitam se da li je poslastičara još tamo. Sve druge radnje imaju spuštene kapke, ali ova radnjica iz osamdesetih još odoleva vremenu. Odolevam i ja, ali naravno starim i sećam se, na radost moju. Vučem svoje stvari kao i onda.
Nije se mnogo promenilo. Ulazim u poslaslastičaru. Sve je perfektno kao i nekada. Izazovni kolači, slani specijaliteti, neizbežno žito sa šlagom koje je bilo hit osamdesetih. Tada nismo znali, makar ja, da postoji slavsko žito koje ima posebnu simboličnost u Pravoslavlju, kao simbol večnog života i vaskrsenja. Mlado osoblje ne prepoznaje studentkinju iz prošlog veka, i kako bi, kada su mlađi od moje dece? Mada sam obučena u apa – drapa fazonu sa maramom oko vrata,kao izlizana etiketa za Leviske. Kažem im da sam zalutala iz osamdesetih i da me je nostalgija dovela ovamo do njih. Oni se tek kurtoazno osmehnuše. Naručujem kolač kapri damu sa višnjom, crvenu kao damski karmin, u obliku srca. Sama sedim na visokoj stolici i jedem poslasticu. Ogledam se u visoko ogledalo i kažem „nisi se mnogo promenila, malo po koja bora, malo po koja decenija“. Imaš knjigu iz prethodnog života, sve po spisku! Pomalo nezadovoljna kažem sebi „ugledaj se na kapri damu, koja odoleva vremenu“.
Crvena, slatka ukusna i uvek sveža. Jednako kao i osamdesetih. Naručim i špricer ( pola boza , pola limunada ) da ugasim žeđ i nahranim dušu. Pa nije to piće svakodnevnice. Baš sam se lepo počastila. Pogledam na sat, vreme je, ljubazno se pozdravim sa mladim osobljem i ponovo silazim raskopanom kaldrmom od koje žele napraviti ulicu privlačnu za turiste i naravno dobiće neki glas postojeća partija na vlasti koja vrši rekonstrukciju. Ovo pišem na stanici, dok uveliko prolaze ljudi i azilanti kojih nije bilo osamdesetih. Tačno vreme mi govori da odem na peron odakle polazi autobus za Tuzlu. Pre rata te direktne linije nije bilo. Autobuska stanica je velika, mnogo veća nego pre. Mnogo putnika, turista, radnog naroda. Sve se promenilo osim kapri dame. Neke stvari ostaju iste godinama. Negovane, odolevaju vremenu i novotarijama. Ušla sam u autobus, sedište po izboru jer nema mnogo putnika. Autobus , vremešan. Sa strane obešene kese za smeće, sedišta pocepana. Muzika nije po mom izboru. Klime nema. Krećemo. Zadovoljna što sam krišom posetila osamdesete. Čak i samo jedna ulica snagom svoga bivstvovanja u meni , uspela je pretvoriti prolaznost u sadašnji trenutak. Jedno jutro sa samom sobom, tiho, mirno, kao vremeplov.
