Категорија: Pesme

Doći ću

kad tihe noći budu sijale svicima koji gasnu u tami.

Doći ću

kad pozoveš me Ti.

Spremaću se za odlazak i moliću svece da spokoj mi da

Kad slavuj zapeva na blagovesti

i anđeli pevaju Heruvimsku pesmu

a pojci glasom blagodarno uznose.

Doći ću kad me pozoveš Ti

Jasminka Nikolić ex Brdarević

05.08.2020.

Bolnička soba sumorna, sa mirisom jeftinog dezinfekcionog sredstva , kreveti neugledni, posteljina pocepana i sa opranim ostacima fleka od krvi. Osoblje nervozno i nepristupačno.

Hirurg u zelenoj modernoj uniformi, sa smešnom šarenom kapom na glavi, ulazi u sobu , uzima bolesničku listu i saopštava mi kako nalaže medicinska etika: “Konzilijum predlaže histerektomiju“ .Kaže to, onako tehnički kao da će da menja gumu na kolima. Moram vas upoznati sa posledicama posle operacije. U narednom postoperativnom periodu možete dobiti osteoporozu zbog manjka estrogena. Osteoporoza ima svoje posledice na koštani, mišićni i nervni sistem.Treba nam vaš pristanak na operaciju i potpis da ste upoznati sa prethodno rečenim.-

Ja sam proučila sve moguće sadržaje vezane za bolest. Znala sam sve ovo, ali mi lekar nije rekao šta se dešava ako ne potpišem. Potpisala sam, sigurna da je ovo tapija na moj život. Od nervoze izvadim iz torbe plišanu igračku koju sam ponela iz dečije sobe, kada sam se pakovala za bolnicu. Stavim je kao totema ispod jastuka, da me prati u nevolji. U svom dnevniku pišem o bolesti kao najvećem neprijatelju. Smišljam strategiju kao teniseri.Kako se boriti do pobede ? Izgovaram neke afirmacije “ zdrava sam, srećna sam “ dok neizvesnost kroz mene kao ala prolazi. Ipak ne posustajem . Vidim sebe kao pobednika i dižem pehar.

Sutradan u sobi čekaju pripremljene pacijentkinje za operaciju. Strah i nervoza nabijaju tenziju. Svi ćute i čekaju. Dolaze da mi daju inekciju za umirenje, pre narkoze. Tada sam znala da sam ja na redu. Pokrijem se preko glave,zagrlim plišanu igračku,par molitvi izgovorim u sebi. Smirim se i čekam. Zamišljam deset godina ispred sebe. Moja deca su uspešna. Ja pišem i izgovaram naglas, svojoj plišanoj igračci, kako mi se našla u velikim teškoćama na prekretnici života.

Dovoze kolica po mene.Sve je tiho, mirno , pod velom tajne. Bolesnice viču „srećno, srećno !“ Igračka je ostala da me čeka ispod jastuka. Čuvala je moju tajnu i moj strah. Tog dana sve je bilo uobičajeno. Samo je za mene bio vrlo značajan dan. Nešto kao pucanj Gavrila Principa u Sarajevu pred rat. Brzina misli je neverovatna . Filmovi moga života svih žanrova mi proleteše kroz sećanje. Poprilično je dan odmakao . Ja sam u sobi , dovežena iz operacione sale. Usta su mi suva. Još mi se vrti u glavi i osećam nemoć. Infuzija mi je priključena.Kreveti sa bolesnicama sa moje leve i desne strane. Svaka ima svoju priču i dijagnozu. Sve tihuju u svojoj muci.

Proleti mi strategija kroz glavu. Unutrašnji neprijatelj je uklonjen.Ispod jastuka me je čekala plišana igračka. Zamolila sam medicinsku sestru da mi je premesti u krevet, koji meni bude namenjen posle hiruškog zahvata. Mali totem mi čuva strah i daje nadu. Uz tu igračku su moja deca odrasla. To nije samo igračka. Čitav život je u tim malim igračkama. Mi ih oživljavamo noseći ih kroz svoj život i utiskujemo svoje osećaje u njih. Koliko god da naprave istih igračaka, svaki vlasnik , daje joj novi identitet. One tako postaju posebne. Ta mala veštačka stvorenja su nekoga spasila od mraka. Neko ih je zagrlio dok je suze ronio. Meni je spasila život ova čudesna igračka u koju su utisnuti snovi moje dece.

Na vratima bolničke sobe pojaviše se oni. Sin i ćerka. Iznenadjeni kako loše izgledam . Ali, preživela sam. Pozdravljaju se sa mnom onako zabrinuti i ugledaju igračku kako viri ispod jastuka. Prepoznala sam upitne poglede, ali ništa ne rekoše. Ja je gurnem pod jastuk i progutam knedlu. „Kako si ?“upitaše me „Odlično se osećam“ rekoh ja. Kao borac kad se vrati iz rata, pomislih.Zamislim sebe na tronu sa peharom u ruci. Još jedna pobeda ! Deco, život ide dalje. Naidjoh na ovaj rukopis nakon dvanaest godina. Moja tapija na život još traje , deca su zaista uspešna. Igračkom se igraju unuci. Pazi šta želiš , možda ti se ostvari.

Jasminka Nikolić ex Brdarević

Dok plamen svijeće toplotu stvara
neka se vremena stara spominju u mome umu.
Pitam se, koje godine su žute dunje mirisale na ormanu ?

I kada sam slušala zrikavce dok je lišće šuštalo dok je vjetar zavjesu lelujao ?
Dok je baka spavala a ja "ovčice" brojala i sanjarila o plavim morima.
Dalekim plažama, crvenim koraljima, šarenim suncobranima, slatkim snovima.

Mirisom soli na koži, palminim listovima, plodovima urmi.
E, koje se godine dešavalo kada sam otišla kući
a meni stiže pismo od jednog dječaka iz ravnice.

Piše o čežnji za ljetom jer tako kratko traje
i nemiru koji od tada uznemirenost mu daje.
Još mi piše da jedva čeka ljeto i da se na molu gdje čamce vežu nađemo opet prije kiše.

Reći će mi tada riječi neke tople i meke
koliko godina ima dana, koliko noć ima zvijezda, koliko tužnih uzdisaja.
Dok opet ne dođe ljeto !

Jasminka Nikolić ex Brdarević

Majke, volite svoju decu
ali ne gajite narcise.
Ti će sutra biti najglasniji protiv vas.
Suzama će vam se opravdavati
pa ponovo omalovažavati.

Majke, ne gajite narcise
sutra će porodicu stvarati
ženu smarati
decu zanemarivati.

Majke ne gajite narcise
bez emocija i empatije.
To su samoljubci
i potrošači tuđih emocija.

Majko ne podržavaj takve
iako su od tebe rođeni
pred presto su nepomjanika stali
ljudskost izgubili.

Osmehom su zluradost prenosili
slatkorečivošću se prodavali
psovkom vas u materinu terali
i hule svih svetih na vas bacali.

Majko ne hrani narcisa
taj sreću nalazi u razvratu
grandioznim mislima
uverljivim lažima.

Ne pravi društvo takvome
jer ljubav nije u detinjstvu primio
na bolesnoj osnovi je odrastao
tako se u narcisa pretvorio.

Jasminka Nikolić ex Brdarević

09.12.2020.

U prohladno rano jutro žuti taksi kruži gradom.Taksista je profesor koji je ostao bez posla, sad svakodnevno prevozi ljude. Jutarnji raspored vožnje je postao kao režim autobusa. Svakodnevno isti ljudi čekaju prevoz. Lepa mlada žena crvene kose, u roza mantilu u crvenim štiklama, već uredno čeka i pokazuje znak mahanjem.To je sekretarica koja svako jutro odlazi na posao u isto vreme. Uz profesionalno kulturno javljanje, već je u opuštenim prijateljskim pričama dok se vozi, te ona tako priča o nepravdi muško-ženskih odnosa, odnošenjem deteta u vrtić,velikim svakodnevnim obavezama,dnevno-političkim dešavanjima, i još koje čemu.
Na sledećoj stanici ulazi mršav prosed čovek u radnom odelu.Putuje svako jutro ka Novom Beogradu. Tamo radi kod nekog privatnika kao mehaničar. Jutarnja loza je već popijena,reklo bi se po mirisu. Deluje umorno, ali nije mu to smetalo da skrene u prvu kafanicu da popije „jednu s nogu“, a možda i koju više. Priča i on , već se poznajemo duže vreme, kako mu kući traže platu, a poslodavac mu ne isplaćuje platu, psuje ih sve po spisku i kaže jedva čeka jutro da pobegne od kuće.
Na sledećoj stanici ulazi sredovečna gospođa u zelenoj trenerci i patikama, sportski tip, opuštena i smirena. Nosi kese sa povrćem kupljenim na pijaci i vodi psa na povocu. Lepi pas, pravi kućni mezimac,ulazi u taksi s njom.
Gospodin u radnom odelu se buni „gde ćeš s tim kučetom“, ali niko ne obraća pažnju na njegove kritike.
Gospođa smesti kese, stavi psa u krilo. Mala umiljata maza poče da kevće na čoveka koji se bunio. Izgleda je osetio tu negativnu energiju. Čovek je psovao dok su ostali ćutali u taksiju, već navikli na njegove neprikladne dosetke.
Sekretarica izađe na Ušću, otrča na posao, već je od jutros dosta obaveza odradila.
Gospodin koji gunđa je izašao na sledećoj stanici, lupio je vratima i opsovao, kriveći čitav svet za njegov život.
Gospođa sa psom je izašla u Zemunu, nosila je bolesnoj majci sledovanje za par dana, kulturno se zahvalila , izvela psa i krenula prema staroj zgradi u kojoj živi njena majka.
Taksista nastavi put, očekujući nove priče sa svakim novim putnikom. Neko ćuti , neko priča preko mere, takvi smo ti mi balkanci, imamo

tu neposrednost u kulturi života, otvorenost u ophođenju sa primesama prostakluka, ali i finih manira.Sve zavisi od kućnog odgoja, karaktera i kulture pojedinca.

Jasminka Nikolić ex Brdarević

Nećete verovati
ali ima i toga
da tužan čovek
u radost pređe.

Rešava moj unuk
majstor je pravi.
Okrene se natraške
dubi na glavi.

I tuga pređe u smajli pravi
i Pepa prase i svi likovi
srećni budu
kroz pogled taj.

Kad mamu ljuti
dubi na glavi
i osmeh iznedri.

Majka se smeje
vragu mali sretna sam
samo te vaspitnim merema
vraćam putevima pravim.

Jasminka Nikolić ex Brdarević