Prijateljstvo je nežno stanje
neko od školskih dana
neko tek počinje da traje.
Nađoh se na putu tom
toplih ljudskih duša
gde je opuštenost u govoru
i nikada te ne kuša.
Blagoslov to je pravi
retko stanje kod ljudi
ništa čak i od ljubavi manje.
To je zaista dar
granica nema
boje su sve u modi.
Jezike razume sve
jedino ljubav, poverenje
i utehu nudi.
Jaminka Nikolić ex Brdarević
Hladna i kišovita noć. Veče na kućnom pragu. Zaljuljala sam praznu ljuljašku i ušla u kuću. Cika dece odzvanja u daljini a ja leno oblačim papuče. Zgotivim topli crveni mirisni čaj od hibiskusa. Srčem, smejem se samoj sebi, kako bi me sad majka opominjala, šta to radim. Nije pristojno. Ponavljam isto srkanje , dečiji inat nisam prevazišla do sada. Nije da sam ponosna na to, ali na dečiji duh u sebi jesam.Ponese me u poznim godinama i zaboravim na bol u kolenu, kašalj ne znam od čega. Dubokih uzdaha kad se borim sa dahom, a duša treperi, nema godine. Ona je bezvremenska.
Knjige su oko mene , imam veliki izbor, a vremenski ne stižem radoznalost da nahranim.
Skačem sa teme na temu, čitam nekada bez redosleda. Ali sve su one tu, moje drugarice, sa svojim temama, životnim, ljudskim, ženskim.
Upravo završavam knjigu „ONE SU PROMENILE SRBIJU“ napisale Tatjana Loš i Milena Marković.
Sedamdeset biografija heroina u vremenu u kome su živele. Majke, vladarke, naučnice,umetnice, ktitorke, zadužbinarke, sportistkinje, muzičarke, arhitekte, ratnice…
Sve su one zadužile Srbiju, da ih ne potisne u zaborav. Mnogih su se setile spisateljke ove knjige i utisnule u večnost.
Od sedamdeset umnih i jakih žena, dosta je njih kraj života okončalo u siromaštvu , zaboravljene i same. To je nepisana sudbina jakih žena.
Čitam i divim se nepresušnom talentu i volji za stvaralaštvom. Često su nailazile na povređenu mušku sujetu i dobijale loše kritike za svoj rad, ne želeći pristati na njihovu naklonost.
Osporavan je natprosečan dar u oblastima kojom su se bavile, teško se dolazilo do posla.
Ženski položaj uvek je imao teg više na kantaru nego muški, koji je odskakao.
Tako je to bilo stolećima iza nas. Sada se nešto menja u tom odnosu, puna su usta jednakosti, finih manira, naučenih govora. Volela bih da je iskreno!
Nisam feministkinja niti ratnica, ali sam za fer odnos među polovima i uopšte svim prihvatljivim socio-kulturnim odnosima.
Dobro bi bilo nadmetati se u talentima, znanjem protiv neznanja.
I tako stigoh do pozne večeri sve u pametovanju sa samom sobom. Razmišljam o manjku vremena i budućnosti. Sad se baš osećam dobro. Kao da sam mnoge epohe zatvorila , stavila tablu na spomenik i idem u novu izgradnju svetova , novi level.
Jedan miran posvećen život duhovnom uzrastanju, dopunjavanju nedovoljnog znanja , pisanju, kristalisanju misli i ideja.
Postepenom zalasku sunca, kako sam pisala o starenju. Bez mnogo erupcija pri zalasku sunca , ali sa dovoljno svetla i bljeska da se osetim živom, vedrom i svrsishodnom. Bez dečijih glasova mojih unuka, njihovih roditelja, fotografija sa raznih destinacija, radosnih, nasmejanih, životnih, moje godine ne bi imale taj lepi osećaj ugode i celovitosti.
Ovaj mi kraj liči na uramljenu fotografiju radosnih lica mojih bližnjih , neka tako i ostane. Volim vas!
Baka Jasna
Jasminka Nikolić ex Brdarević
06.04.2023.
Vremena su bila ružna
ljudi su bili pohotljivi
pravda je bila nepravedna
zlo je vladalo carstvom.
Hulja je zlom hranila gordost.
Varvari su grubošću stvarali strah
misleći da Mesija neće reći
oprostite im ne znaju sto čine !
I danas je sve isto .
Iako svi znamo sta ce se desiti
pravimo se ludi,
dok se zlo ne desi.
A onda avaj
Bože pomagaj !
Hristos razapet
Hristos Vaskrse !
Leta Gospodnjeg 2018.
Jasminka Nikolić ex Brdarević
Osećaj nemoći u bolesti
pobuna protiv društva
sveprisutna tuga
ličnog i svetskog stradanja
Svet je nesavršeno mesto
prožeto patnjom
i tragikom čoveka.
Da li smo jednaki u bolesti?
Smrt je nemio događaj
a samo izgovaranje reči
nevericu nam stvara.
Život je nepovratna pojava!
Jasminka Nikolić
31.03.2021.
Koliko uloga igrate u životu ?
Koliko tužnih klovnova iza nasmijanih lica. Koliko ima glumaca iza raznih uloga. Zašto stalno dobijamo savjete kako zadržati muškarca,ženu, kako postupati prilikom traženja posla, kako biti zaposlena žena, kako najbolje kuvati, kako biti najbolji vozač , najbolja mama, tata itd.
Koliko je to šizofreno. Za sve to su nam potrebni posebni kostimi. Ponašanje koje nam savjetuju treba da bude mimo našeg ličnog stava, neiskreno, izvještačeno.
Da li moramo da imamo sve titule, ako nam ne pristaju.Može li oficir da bude i razvratnik i poslušnik i vojskovođa. Kakve su to grimase i maske koje moramo tokom dana da stavljamo, skidamo i povovo vraćamo.
Od silnih potraga za boljim životom, boljim svojim ja, dođe mi da više nikada ništa ne pročitam. Sve su to prepisivanja kvazi stručnjaka, statističara i bezveznjaka. Koliko scenarija ti nude “ pametne glave”. Nisam sigurna da mogu toliko likova igrati u toku dana. Ići ću po svome unutrašnjem glasu. Mimo instrukcija, krojačica, krojača, maskarada, režisera i filmađija, „zakona”.
Glumatati život, nije li to veliki luksuz ?
Jasminka Nikolić ex Brdarević
Prostrana zelena površina oivičena ruzmarinom i cvećem, a u sred tog vrta trešnja.
Razgranata, kad otopli, pravi veliki hlad i prijatan zaklonjen prostor. Kuća je kupljena sa tom površinom zemlje i to drvo trešnje je stajalo tu kao ugled bivših stanara. Razgranato, plodonosno, lepih boja. Jedno izuzetno drvo. Rađala je pre svih voćki. Neka rana sorta. Kad procveta sve miriše , ukrašava dvorište.
Nije prskana niti bilo čime tretirana. Jednostavno imala je svoje cvetanje, rađanje ploda, opadanje lišća i tako sve u krug. Svi su se radovali njenim crvenim i slatkim plodovima.
Komšijska deca su redovno dolazila da beru trešnju , kao da je njihova. Vlasnici su terali decu, jer su lomila grane, bila nemilosrdna prema drvetu. Tako se stvarao mali rat između stanara i bezobrazne dece. Bilo je i onih kulturnih , koji su pitali da li mogu ući i ubrati koji plod. Stanari su im dozvoljavali ponosno da jedu plodove lepe crvene trešnje. A onda je počela neplanska gradnja oko drveta i plodovi su bivali sve sitniji, zemlja se isposnila sečenjem korenja i nehranjenjem. Naseljavanjem novih komšija ograđuje se prilaz dvorištu u kojem je trešnja.
Više deca ne beru trešnju, nego od siline rađanja grane se savijaju , opada plod u komšijsko dvorište i prlja svojom bojom njihovu stazu. Bune se novo pridošle komšije a vlasnici zbog komšijskih odnosa stalno seku grane trešnje i drvo postaje sve suvlje i sve manje rađa.Suši se u korenu i postaje bolesno. Zjapile su isečene grane kao poslednji urlici jadne voćke. Ove godine , ne izađe ni jedan cvetić. Žena primeti tužno, „trešnja je umrla“. Jadno drvo. Baš je bilo izmrcvareno. Nebrigom, nehranjenjem, kidanjem i građevinskim radovima.
Kao čovek. Kada se ne brinemo o njemu, on tuguje, boluje i na kraju umre.Tako i ova vremešna trešnja.
Nakon dugog niza godina, spremna je za seču. Od ostatka drveta moglo se nešto napraviti da podseća na život trešnje. Čak je i to istrulelo i mrtvo drvo stajalo tu par godina kao ruglo. Bez ikakvog pijeteta prema prirodi. A onda je odsečena i zagrnuta peskom sa gradilišta. I stanari su se izmenili.
Menjajući prirodu čovek menja i sebe.
Bila jednom jedna trešnja rana, crvena, krupnih plodova, bogata zelenim listovima i debelim ‘ladom.
Jasminka Nikolić ex Brdarević
01.05.2018.
Naša mala porodica od tri člana, uvijek je sjedila za stolom po istom rasporedu. Tajko u čelo stola, mama na desnu stranu i ja na lijevu. Jedno prazno mjesto je uvijek zapomagalo da ima mjesta, makar još za jedno.
Majka je voljela stavljati stoljnjake i sa ukusom, postaviti sto. Tajki je bila najbitnija klopa. Volio je obilno jesti, uvijek se pravdajući kako nisu imali šta jesti u ratu i da mu je čežnja za hranom ostala od tada. Spominjao je heljdu koju su tada koristili kao sirotinjsku hranu. Uzrečica mu je bila“strpljen spašen!
Majka mu je bila najveći lik u životu i odrastanju, nikada ne prežaljena. Rano je ostao bez nje. Nesretnim slučajem je ubila struja,a moj tajko je bio majstor za tu istu korisnu i životno opasnu struju. Uvijek veliko dobro za veliko zlo.Djed je radio u željezari. Imali su petoro djece. Nije bilo lako.Posle ženine smrti djed se oženio i djeca su pronašla neke čudne puteve za preživjeti. Kad nemaš majke, čitav svijet se sruši. Moj tajko je bio sportista i našao se u tom miljeu ljudi, koji već kao mladi upoznaju veličinu slave.
Dok su majčini živjeli u Vojvodini i kako ona priča, uvijek su imali hrane, kobasica, šunki i švargle i krvavica. Pri tome su u ratu skrivali Ruse koji su došli u Jugoslaviju kao oslobodioci.
U Vojvodini su zapamtili visoke smetove zimi, kada je baka ustajala ranom zorom i čistila stazu da može da se prođe. Pekare su otvarane već u pola pet i veliki vojvođanski hleb je bio na astalu odmah po izlaženju sunca.
Majka je sa šesnaet godina već kao šegrt, mala sitna djevojka , sa dugom upletenom kikom,otvarala radnju tekstila i podizala teške metalne roletne koje su se i katancem zaključavale. Radnju su posjećivali ugledni ljudi. Ljekarima je poslovođa radnje slao najbolji damast , na desetine metara, koje je moja majka odnosila na adresu. Te tajne kupovine su se odvijale legalno. Ta oni su, jedino mogli platiti skupi damast.Ovi malo siromašniji su za posteljno rublje koristili pamučne materijale malo jeftinije. Uglavnom se šila posteljina. Sve se to peglalo, štirkalo. Kad legneš , ne gužva se.Mirisala je svežinom i Veš plavim.
Majka je udajom napustila svoj rodni grad i ostavila roditelje u stalnoj čežnji i brizi .
Ljubav ne bira ni vrijeme ni mjesto !
Rodila je mene. Dolazili su da me vide, Dvesta kilometara su prelazili punih osam sati vozom. Bila sam prvo unuče. Prve riječi, prve korake sve su propratili.
Ipak sam živjela sama bez društva.Uvijek sama. kad sam malo odrasla igrala sam se učiteljica. Bila sam učiteljica , a naspram mene su sjedili zamišljeni đaci. Tako sam sama pravila dramatizaciju igre. Pitanja i odgovori u mojim raznim ulogama su se smenjivali.
Naučila sam da živim sama od malih nogu. U komšiluku su živjele porodice sa mnogo djece. Oni su me primali u svoje društvo i nekako me usvajali kao dio njih.
U obdanište nisam htjela ići, malo me je čuvala komšinica koja je imala tri kćeri. Nakon
izvjesnog vremena sam joj dala otkaz. Skupila stvari i otišla kod mame na posao. Malo sam je šokirala tim potezom, ali Jasnica je svojeglava. Tako su govorili moji roditelji, pa su mi udovolji i popustili. Ostajala sam kući sama od šeste godine.
Moje samotnjaštvo je tražilo društvo u druženju u izviđačima, radnoj akciji, istraživačkoj akciji, mnogim akcijama. Uglavnom su me zanimala druženja sa puno ljudi. Uvijek mi je falilo društvo.
Ništa bez socijalizacije. Kroz sva druženja sam ipak shvatila da mi fali još braće i sestara.
Posle školovanja, kako slijedi desila se udaja. Nije nužno ali…u društvu se i pop oženio.
Porodicu sam shvatala kao veliku zajednicu gdje se daješ bezuslovno svim svojim mogućnostima. Tu sam izgarala . Djeca su mi bila izvor najljepše radosti.
Što se tiče ljubavi , tu sam se brzo razočarala.
Ali pustila sam neka voda nosi sve.
Nisam nešto žudila da se predajem ljubavi jer se ispostavilo da je mnogo to sve tegobno i da mi je bolje da se ne uplićem u teške peripetije. Shvatiš da trebaš da se preusmjeriš na drugi kolosijek, da vozovi prolaze da rijeka nosi sve.
Ništa nije vječno
pa tako ni ljubav. To sam rano naučila.Ali nisam mogla izbječi zamke iste. Tako sam ostala zarobljenik propalog braka. Promašenih godina robovanja raznim manipulacijama.
Sve me je to gušilo jer moj slobodni duh je teško prihvatao kazamat. Kada se sve okončalo najzad postajem slobodna od svih poroka, ljudi i situacija.
Strpljen spašen , govorio je tajko.
Dobijam ponovo svoju staru osobenost samotnosti koja je plodotvorna, bogata svakodnevnim novim sadržajem o manastirima, o religiji , filozofiji, porodici, djeci, običnim malim stvarima.
Znam koliko neznam !
Tomove knjiga još nisam pročitala,mnoge turističke destinacije još nisam stigla posjetiti, unuci rastu velikom brzinom, a moje godine kao da stoje. To se meni samo čini.
Mnogo još imam obaviti, srećna sam i uživam u svakom danu, svakom cvijetu, cvrkutu ptice.
Radosno zvone crkvena zvona, djeca su tu uvijek uz mene kao i ja za njih. Mama je još živa Bogu hvala. Samo me noću prepadne govoreći mi „još ne spavaš“ ? Ja se prepadnem dok pišem, šta upadaš tako, štrecne me ,kao da sam mala.
Nedelju najviše volim, tada ranim odlazeći na novo putovanje , novi doživljaj. Kada se vratim, majka mi kaže, baš ništa ne možeš da propustiš ?
Kažem sebi, čuti, strpljen spašen!
Jasminka Nikolić ex Brdarević
23.03.2023.
Rano sveže jutro poslednjeg dana zime. Kao hodočasnici čekamo autobus za odlazak u posetu manastiru. Dok svet uglavnom spava, mi koristimo dan za blagodarenje Bogu. Svaki moj odlazak u posetu manastira ima svoj uvod, kojem prethodi upoznavanje sa manastirom putem interneta, sakupljanjem podataka i pojedinosti koje mogu da pronađem. Tako me uhvati neko lepo raspoloženje, uzbuđenje pred odlazak, da ne mogu to da poredim ni sa prvom ljubavlju. Ovo je daleko jače, uzbudljivije. Osećaj ulaska u autobus , vožnja kroz prelepu Srbiju je puna adrenalina. Kad se stigne na željenu destinaciju, tada kreće posvećenost mestu, Liturgiji , kompletnoj dramatizaciji i uznošenju naših misli do Heruvima i Serfima. Što se više posvećuješ ovom zajedničarenju s Bogom sve više počinješ da svataš značaj svega i stalno želiš ponovo i ponovo da ideš. Jer se u toku Liturgije zna desiti veliki izliv Božije blagodeti koju ne možeš dugo da zadržiš, ali taj trenutak pamtiš zauvek i stalno očekuješ da će se ponovo desiti. Uglavnom moraš da se trudiš da sve srcem prihvataš, nikako hladno. Jer onda pobegne blagodat i ti se stalno trudiš da je ponovo zadobiješ, ali nije tako lako. Sabornost sa ljudima koji s tobom učestvuju u tome je jako prijatna. Cilj nam je da uđemo u sjaj Svetih Tajni , da nam se očisti nečistota duše, otpuštanje grehova i život večni.
Pojanje za pevnicom blagougodnih glasova daje nam poseban osećaj uznošenja svih molitava ka nebesima.
Agape je trpeza ljubavi. To je okrepljenje uz prisustvo sveštenika uz hranu piće i razgovor.
To svi volimo. Tu nam je sve najukusnije, srećni smo, zadovoljni pored svih problema koje smo poneli sa sobom da bi ih rešili kroz post, ispovest,pričešće i razgovor.Mnogi dolaze iz porodica gde samo jedno ide na bogosluženje. Pa noseći nevolje svojih bližnjih
pokušavamo odrešiti čvorove naših nedoumica. Tako da ovo nije samo obično putovanje, nego ozbiljna delatnost za Spasenje duše i tela nas i naših bližnjih. Amin Bože daj što više putovanja !
Jasminka Nikolić ex Brdarević
20.03.2023.
Laganim korakom
sigurna u sebe
iskustveno znam
proći će i to.
Bacila sam kamen
što nosih k’o usud
niko me ne plaši
niti nemir stvara.
Još te samo može
bol da me svlada
a ni to nije večno
sa time se živi
Nema ništa lepšeg
od smiraja duše
od telesnog mira
jer ti tada spokoj sve diktira.
Imaš tada milost
prema svima zlima
ti ih smatraš samo
iskušenjem svojim.
Te ih zaobiđeš
jer su obmanuti
ne sudim im ja
jer to nije moje.
Neka samo molba
stigne do Višnjega
oprosti im Bože !
Ti mali su pali
k’o anđeli tvoji
što behu uz tebe,
sada negde drugo kolovođe jesu.
Neće opstati
mora umret zlo
jer ne rađa dobro
treba samo dočekati to.
Jasminka Nikolić ex Brdarević
Krajem sedamdesetih godina na Slatini je živjeo pošten i ugledan svijet. Porodice su bile stabilne sa prilično radikalnim stavovima. To je i održalo porodicu. Nismo jedni drugima prkosili vjerskim pobudama, prikazima naše pripadnosti. Živjeli smo u ljubavi sa susjedima. Žene su bile lijepo skockane, suknje do koljena, kožna cipela i tašne su se uklapale bojom , kostimići od kulskih štofova, krojevi iz burdinih časopisa. Frizure poznatog frizera Dine i mnogih kojih se ne sjećam. Ljudi pristojni kao i djeca svi fino obučeni. Tuzla je bila centar naučnih istraživanja,Univerzitetski grad, centar muzičkih dešavanja, fudbala, rukometa, košarke. Eksploatacija uglja, soli,termoelektrana,Dita. Grad ljekara, rudarskih inžinjera, tehnologa,pedagoških radnika, vaspitača itd.
Slatina je bila naselje koje je izgradjeno pretežno od betona.To je država gradila da što više ljudi dobije krov nad glavom.Nisu neke ljepotice , te zgrade, ali funkcionalnost je bila cilj. Jeste da smo idući po stranim zemljama vidjeli jednu ahitektonsku ljepotu i vijekovnu istoriju. Mnogo umjetničkih ljepota , živopisnih boja i sjaja.
Odrasla sam na ruskim klasicima, evropskim piscima,bosansko-hercegovačkim velikanima, jugoslovenskim piscima.
Školstvo je bilo u bivšoj Jugoslaviji, mislim barem, svugdje isto. Tako da smo rasli potkrepljeni istim uvjerenjima. Volili smo našu zemlju više od svega. To smo potvrdjivali kada smo slušali himnu „Hej Sloveni“. Bilo je to najjezivije slušanje, hoću reći, jeza nam je prolazila kroz tijelo svaki put.
Mnogi od nas su bili Jugosloveni.To je bilo nacionalno opredeljenje. Tzv. mješani brakovi su se uglavnom tako izjašnjavali. Tako da smo mi imali nekoliko državnih praznika koje smo slavili. Prvi maj, 25 novembar,29 novembar, 21 decembar i Novu godinu. To su i drugi slavili pored svojih vjerskih praznika.
Ovo nacionalno nije odredjivalo ljubav prema muzici
Kad je rock muzika krenula po disco klubovima, dobili smo svoje “ muzičke pijedastale“ i disk đokeje , vodje cjelovečernjeg muzičkog dogadjaja. To je bila naša vjera, nada i ljubav. Mi smo imali svoga Cara i Legendu.
Tako smo se infiltrirali u američku i svjetsku rock scenu, kao fanovi.Postao nam je to i kao neki način života. Mnogi su posezali za drogom i tabletama. Većina je pila , to je bilo najjeftinije. Mislim da su skoro svi pušili. To je bilo baš in, što bi danas rekli. Dosta je bilo i djece iz nefunkcionalnih porodica .
Ljubav je bila u deficitu, kao i uvijek u životu. Kada nemaš to u porodici, tražiš u partneru.Uvjerenje koje ti usade, jedna ljubav za sva vremena. Prilično pogubno uvjerenje, ukoliko ljubav ne može da opstane.
Boga mi, i komšiluk, uopšte svijet nije bio rad kad neko iskače iz okvira pristojnosti, ma što to bilo.
Zavedeni hipi pokretom i mantrom MAKE LOVE NOT WAR nismo mnogo marili za svijet. Hipi pokret je našao svoj muzički izraz u psihodeličnom roku čiji su najznačajniji predstavnici Janis Joplin, The Doors, Pink Floyd, Džimi Hendriks i mnogi drugi.
Dok se ne desi neki ozbiljan preokret sve je dobro.
Hipi pokret je pozivao na nepolušnost,
socijalnu pravdu , na negiranje mediokriteta itd. Nisu bili ni privrženi porodici, protivili su se braku i pokušali oživotvoriti svoju alternativnu životnu filozofiju.
Tako se kod nas razvijala vizija života koja nije utemeljena na građanskom poimanju porodice ili vjerskom.
To je svakako bilo neizvodljivo. Ipak smo mi rasli u jednom patrijalhalnom društvu gdje se znalo gdje je šta po hijerarhiji.
Red , rad i disciplina je imala prvenstvo nad svim filozofijama.
Ulaskom u brak, sve je ostalo na pijedastalu i život je počeo ići u drugom pravcu. Muzika se slušala ponekad, sve manje je bilo opuštenost a sve više problema.
Sve više su neke stvari počele da liče na „mi vodimo male ratove a ljubav je u podrumu kao kiseli kupus“.
Uvjerenja ponijeta iz porodice, patrijarhalna, manipulativna su počela izranjati na površinu.
Neprilagodjenost karaktera, ne ideći u istom pravcu za ciljem, počinje kohezija zajednice da puca.
Počinju da se javljaju simptomi bolesti koji proističu iz neadekvatne komunikacije, ili manipulacije.
Svakako da je uticaj raznih pokreta, shvatanja i porodičnih gledanja sa raznih strana uticao na razvoj ličnosti i uvjerenja i poglede na svijet i samoga sebe.
Uvjerenje da se suprotnosti privlače, totalno je nakazna.
Ko se tuče , taj se voli. Kompletan je idiotizam koji dovodi do nasilja u porodici. Ljubav je kao podgrijana sarma. Netačno. Postaje bljutava, neukusna i boli te stomak od nje.
Uvjerenja da je zaljubljenost ljubav. Netačno. Zaljubljenost samo daje znak da nešto postoji, kao led sijalica, ako brzo crkne, šalili smo se.
Ljubav je trajanje, istrajavanje, podrška, oslanjanje jednog na drugog, podnošenje i prihvatanje onog drugog takav kakav je. Ne ispravljanje. Samo sebe možeš ispraviti, ne drugog. Te filozofije da nekog „staviš pod svoje“ je isprazno mišljenje. Gledanje u pravcu Tvorca jedan i drugi imaju isti pravac. Jedini ispravan. Zajedno stupaju i idu prema cilju gdje im je zajednička tačka.
Nastaviće se…..
Jasminka Nikolić ex Brdarević
17.03.2023.