Pušač

Poslednji pokušaji da se rat ne desi , nije uspio. Grad je bio zatvoren i nije bilo osnovnih namirnica (brašna, šečera, ulja, itd.) ali ni onih poročnih kao što su cigarete. Možda su negdje i prodavali, ali je za njih trebalo dati prilično novca.

U tom ratnom vremenu koje je bilo sumorno, teško i bez budućnost, trebalo je dan ispuniti nečim, a da to nisu katastrofične vijesti sa TV-a. Zgrada u kojoj smo stanovali je položajem gledala na ulicu i autobusko stajalište. Ljudi su uglavnom nervozno čekali autobus, bojeći se zvuka sirene koja je sve upozoravala na granatiranje.

Pri tome su poneki i pušili. Kada bi autobus stigao, bacali bi nedopušene cigarete. Pušač (čovjek koji je skupljao nedopušene cigarete), je čitav dan stajao na tom stajalištu i kupio ih. Kao da je time ignorisao zaista tešku i zlokobnu stvarnost.

Bio je neugledan, neuredan i bez volje za bilo šta drugo. Nastavljao bi pušiti ono što je podigao sa asfalta, bačeno prilikom ulaska u autobus. Ostajao je tu do policijskog sata, a poslije toga je napuštao to mjesto.

Zainteresovao me je, tako da sam pratila svakodnevno njegovu strastvenost prema toj vrsti poroka. Ponavljalo se sve isto kao i prethodnog dana. Njegova egzistencija se sastojala u tome da dodje do cigareta.

Dok smo mi mislili kako da se prehranimo, kako da kupimo neku hranu kad stigne u prodaju ili švercerskim kanalima.
Čudan odnos prema ratnom vremenu. Možda je to bio njegov način ispunjavanja vremena, kroz svu ovu besmisao rata.

Dok sam ja s’ jezom posmatrala kako on kupi nedopušene cigarete i nastavlja da strastveno vuče dim iz svake bačene, ne pomišljajuči da li su ljudi bolesni, ipak …

Cigareta je postala njegova opsesija. Neki način odlaganja stresa. Kao da su mu one bile jedina porodica i uzdanje. Ne znam da li brojao cigarete, ali dosta je bilo tih polovnih koje je popušio, barem dok sam ja pratila.Dok je čekao autobuse kojih nekada nije bilo i po dva sata, nervozno je hodao utabanom stazom od stotinjak metara u jednom i drugom pravcu. Iščekivao dolazak autobusa i prelazio pogledom po putnicima. Ispitivao njihov pušački status.

Ja sam ga žalila na neki način a ponekad i zavidjela. I ja sam bila pušač. Tada sam u običan papir zamotavala sadržaj čaja iz kesice, više iz navike. Ali sam već mogla bez cigareta. On mene nije vidjeo, jer je stalno bio u “svojim brigama”. Čudan je način ispunjavanja vremena u takvim lošim okolnostima.

Izgubiš svoj odnos prema vremenu, ljudima i prema svom dostojanstvu. Počneš da se brineš samo za svoj opstanak, kako god ti okolnosti kreiraju. Pušač ga je ovako kreirao. Svaki dan na autobuskom stajalištu i željom da što više bačenih cigareta dohvati i popuši sve do smrkavanja.

Više nisam imala vremena posmatrati Pušača, jer smo imali dežurstva. Odustala sam od praćenja jer bi čitav dan morala stajati na terasi. Bilo mi je mučno sve to i sa cigaretama i sa siromaštvom i ratom i dostojanstvom.

Ipak sjetila sam se tog nepoznatog lika iz tog perioda jedne ružne epizode života.
Neznajući mu ni ime, nazvala sam ga Pušač.
Nadam se da je živ.

Jasminka Nikolić ex Brdarević

21.07.2018.