Današnjica naša nasušna
Današnjica naša nasušna .
Hladno, maglovito vreme , zagađenost na nivou maksimalnih vrijednosti evropskih gradova. Nije za pohvalu u eri ekologije koja će uskoro postati problem broj jedan , našega opstanka. Krećem u šetnju kao namerni prolaznik. Ulica Kneza Mihaila, svako jutro ima svoju postavku.
Otvaranje malih kućica u kojima se prodaju suveniri, magneti sa raznim motivima, domaća hrana, sirevi, razna pića , slatka, pekmezi, stare knjige, antikviteti itd. Štandovi sa slikama , kao izložba na otvorenom. Slike raznih autora ,slikarskih pravaca. Uramljene ili ne,samo na platnu ili papiru, ima i vezenih goblena skinutih prošloga vijeka sa zida. Vezenih mjesecima i godinama. Jedna slika mi privuče pažnju. Slika prikazana u stilu naivnog slikarstva. Motiv mala kućica sa okućnicom i ogromnim petlom na krovu. Kao da šalje poruku „selo probudi se ovdje treba živjeti “ !
Moderne prodavnice u istoj ulici svijetle svojim modernim efektima slova, brojeva, boja i cijena. Akcije , sniženja , a cijene da ti “ pamet stane“. Potpuni kontrast par metara dalje od prethodnih prodavaca sa kojima možeš da se cenkaš . U prolazu čujem zvižduk ptica , kao da sam u čarobnoj šumi. Podižem glavu prema strehi krova i vidim sćućurene vrapce pognutih glava. Uz prodavnicu firmirane robe sedi čovek na kartonu, promrzao, oskudno odeven, nezainteresovan za prolaznike. Ispred njega kutija . Pogled mi se zaustavi na izgledu i pokretu usana. Shvatim da on proizvodi imitirajuće zvuke ptičijeg poja. Savršeno to radi. Nazvala bih ga ptičiji pojac. Očigledno onom kutijom ostavlja poruku da se ubaci neki dinar.
Pored njega prolaze ljudi izlazeći iz prodavnica sa velikim papirnim kesama utisnutim imenima velikih prodajnih lanaca, sa svojom idolatrijom ,zvanom kupoholičarstvo. Domicilno stanovništvo više i ne zagleda te pojave i ljude. Shvataju to kao njihovo radno mesto, način da zarade novac za egzistenciju.
Dvadesetak koraka dalje mlada devojka svira violinu kao da je na najvećoj pozornici sveta. Predanošću muzici i Vivaldijevoj sonati , daje čari i svojim pomeranjem tela dok upravlja gudalom kao virtuoz. Ispred nje takođe kutija u zamenu za fiskalnu kasu u nekom Metropolitenu. Ulica umetnika raznih fela. Muzičari, slikari, glumci, pekari, sirari, antikvari. Da svi su umetnici svog zanata. Nezaposleni, samoizdržavajući, nikom ne trebajući ! Ako sam nekoga zaboravila, izvinjavam se . Malo se zaustavih pored pekarice u kojoj prodaju peciva od žita sa vojvođanskih njiva mlevenog u kamenim vodenicama.
Potom se prolazeći fokusirah na jednog penzionera.Prolazi sa kesicom hrane i traga očigledno za svojim svakodnevnim drugarima. Seo je na klupu u blizini Kalemegdana. Ispred njega sleteše dva goluba. On ih prepozna i gurnu ruku u kesu , zahvati punu šaku zrnevlja i baci pred njih. Oni počeše kljucati i gugutati. Zatim , dolete još golubova i poče gozba za njih. Samo su se čuli zvuci udaranja kljunova koji kljucaju hranu . Prizor koji sam doživjela u Veneciji kao dete, kad su me vodili na Trg Svetog Marka. Starac je golubove zvao imenima njemu znanih. Slučajni prolaznik prepozna starca i pozdravi ga. „Dobro jutro čika Petre“ ! „Jel’ ja to dobro vidim „starac će ? Marko , „javljal’ ti se onaj moj sin“ ? „Već godinama ne dolazi iz Amerike od kako mu je majka umrla“. Marko shvati starčev problem. Žurim na posao. Gledaću da dođem do vas jedan vikend da se ispričamo. Zbogom ! Starac promrmlja onako za sebe “ svi samo žurite“. Ja sam usporio . Imam još nekoliko vreća hrane za golubove. Valda ću uspeti da je potrošim na moje drugare. Ili… Ne žurim više nikuda.
Autor: Jasminka Nikolić ex Brdarević
Inspiraciju sam dobila šetajući sa svojim sinom koji mi uvek upriliči lepe trenutke kada posetim Beograd.
Beograd ,2019.