Постоје приче које не говоре о крају живота, већ о љубави која сазрева временом. Старост не долази одједном, она се ушуња кроз ситнице, заборављене речи, спорије кораке.
-Јави се кад стигнеш.
-Хоћу, не брини
-Пази се
-нисам дете…
Нисам , а сећам се када сам као дете трчала и играла се дуго, дуго са децом.
И мој живот је у трећем добу, а моје мајке у дубокој старости. Пролазност је одговорност према прошлости, а вера у будућност, младих генерација моје деце.
И нисам дете. Дуго већ. Али ме престрави, сваки пут – то наше стајање испред врата кад одлазим. И свако твоје махање. Не знам баш како, та старост долази, али осећам да нам се прикрада као неко велико невреме, које човек осети у костима много пре него што прве капи склизну низ олук.
И страх ме је. Да ће ти се појавити оне дубоке боре око очију, смежурати кожа на врату, и појавити тамне пеге на рукама. Очи ти више нису бистре већ некако мутне, жућкасте као дуван који највише волиш.
Страх ме је да ће нам се, једног дана, погледи срести и да неће остати ништа осим сете, између мене и тебе. Да ћеш наједном другачије започињати реченице. Кад сам ја била мала… У моје време… Некад се знало… И више нећу моћи да ти прочитам мисли. И нећу умети да те наљутим, онако детиње и да сам увек у праву.
Плашим се да ћеш почети да заборављаш. Да нећеш моћи да се сетиш имена особа са којима си радила. -Знаш она, рећи ћеш ,загледана у прошлост. Становала је близу тета Милке. Како не знаш…
Плашим се да ће од песама остати само рефрени. И да ћу обрисати воду коју си просула док куваш кафу и рећи, -нека , ја ћу. И да ћеш полако почети да одустајеш од свега што те је некада чинило женом. И да ћеш полако почети да одустајеш од свега.
И да нећеш више бити у стању да поједеш као некад. И да ће све почети да ти смета. И црни лук, и хлеб, и ја. И да ћеш се смањити и да ће ти ствари наједном постати велике и туђе.Тражићу ти ствари на дечијем одељењу. Па ћеш од мало бити сита. Да не би парадајза, ни то не би појела.
Да ће ствари почети да нестају. А ти ћеш их тражити по кући. Па капи за очи. И рећи ћеш како сам их ја склонила. Још мноштво ствари и ситуација. Када се у пола ноћи обучеш и мислиш да је свануло. Гледаш у мене и тражиш Јасну. Ја кажем, ја сам Јасна. Не ти она друга. Схватам, ноћ је тиха , тамна и тајанствена, збуњује. Када кажем ”лаку ноћ,” мислим нека одласци буду такви. Уопште замишљам одласке као путовања у неке лепше светове.
За сада мирно спавај мама, сутра је нови дан. Понедељак. -Да ли сутра носе смеће? -Неее уторак.
Јасминка Николић ех Брдаревић