Аутор: Jasminka Nikolić

Pismo preko bare

Pisala je jednom tipu davno

zaboravljenom u ladici prošlog života.

Iskočio je sasvim slučajno u eri moderne tehnologije

preko nekih tajnih saznajnih puteva

preko sedam gora i sedam mora.

Predstavio se klikom i svojom slikom

Jedva da ga je prepoznala

jer njena saznanja o njemu , u traganju nisu bila

nije ni krila nezainteresovanost.

Ali istina joj se zbila, kao u svakom filmu

nenadano i izbliza, face to face preko ekrana.

Au, di si bila sve godine ove ?

Kakav joj osećaj stvara ta neka čudna sprava

zna ona , sve je to varka

malo ga čarka, pita da sazna

kako je s kim je i podataka još mnogo.

Stari, šta se to u tvom životu zbiva ?

Šetaš li decu svoje dece ili još šetaš tuđe žene ?

Zaćuta, nemam dece, žena mi je pukovnik u penziji

nije naše gore list, ali meni je cvetala kad sam trebao

državljanstvo i ostale papire zgotiviti.

Sad smo u zajednici modernih ogleda

što se tiče životnih pogleda u jednoj tački

sve se skupi kad nam stignu dolari i računi.

Tako je to preko bare, emocije ustupe mesto dolaru.

Nekada, kad posetim majku ,

ravnicom osedlam konja preko mog salaša,

tada me ošine sve , žito, hleb, majka i kuća stara

pesma “ konji vrani “ i „uzalud vam sve svirači“

opijem se k’o lala, ne pravim scene

samo plačem kao dete, željan svega

najviše ljubavi.

Jasminka Nikolić ex Brdarević

Samo strpljivo, dok se ne materijalizuje !

Morate čekati da sve sazri i materijalizuje se.Najteži deo imaginacije je znati čekati i zadržati mirnoću. Morate biti gospodar situacije. Kada se ništa ne dešava oko vas, a u vezi vašeg cilja, to je jedna vrsta provere vaše izdržljivosti. Trenutak kada se ništa ne dešava je neizbežan i tada treba biti smiren. Tada se dešava da um diže paniku i pre vremena, brzopleto menja smer misli. Da bi se vaš cilj manifestovao morate čekati smirenim i samouverenim stanjem uma, jer je materijalizacija proces koji traje.

Jasminka Nikolić ex Brdarević

Kranovi nam služe
da nam vrapci čuče
nad glavama našim
punim stare tuge.
Neke brige nove
ne mogu ni prići
dok se stare brige
ne istrgnu priči.
Kad vrapci polete
kada vetar dune
kada kiša pljusne
kada sunce grune,
e tada će naše
stare-nove tuge
izbrisati vrapci
odnet ispod duge.
I bićemo srećni
kao ptićji svet
letit ćemo s njima
i biti ko svet.

Jasminka Nikolić ex Brdarević

Пут подвижника у световном животу,који жели да упозна Светиње, је један мали допринос упознавања са светом, који паралелно тече уз сталне молитве, рад, очување вере, историје, значајних личности из сфере уметности, траварства, ручног и машинског рада итд.

Има десет година , како сам чула за монахињу Тавиту. Ево њена кратка биографија.

Игуманија Тавита (Тишма) рођена је у Сарајеву, 8. октобра 1977. године, основну школу завршила је у Сарајеву, Четврту београдску гимназију, природно-математички смер, завршила у Београду.

Дипломирала је на ФОНУ у Београду, 2002.године. У манастир Градац код Рашке, отишла 2003.године . Ту стасава под управом игуманије Ефимије, где је и замонашена 2007.године.

Године 2013. са благословом епископа шумадијског Јована, прелази у манастир Липар код Доње Сабанте, а 28. октобра 2013.године, од стране епископа шумадијског Јована, постављена је за настојатељицу манастира Липар.

С поштовањем пратим жене које су одлучиле свој живот посветити монаштву, радити, градити и радовати се животу у Богу.

Замислите да дођете неком у госте, а не познајете се. Они вас примају са великом гостољубивошћу, без предрасуда, и не питају се ко сте, какви сте. Увек је то срдачно са пристојним отклоном тиховања у смирености.

Литургија је основа саборности и доприноса заједничарења.После Литургије је послужење у трпезарији, где се разговара, размењују искуства, личне приче, доживљаји. Првенствено је то Агапе, трпеза љубави, свесна одлука да се чини добро без очекивања било чега за узврат.

Путовање у Липар најбржи пут од Алексинца до манастира Липар (код Крагујевца) води преко ауто-пута  и траје око 1 сат и 40 минута. Манастир се налази у селу Доња Сабанта, око 10 км југоисточно од центра Крагујевца.Смештен у подножју Гледићких планина, представља значајан женски манастир Епархије шумадијске. Овај духовно-културни центар, посвећен Светом Георгију, обновљен је 2003. године а данас је уређен комплекс са конаком, изграђен у моравском стилу. 

Славе Ђурђевдан 6.маја, Светитеља Јована Шангајског 2.јула, Светог Фанурија 9. септембра. Светац који проналази изгубљене ствари.

Прави се фануропита од девет састојака са мирисом цимета и осталих ђаконија. Молитва Светом Фанурију гласи :Опрости мајци светог Фанурија, Свети Фанурије помози ми да нађем нпр. кључеве, или кључ неког проблема.

Богородица Липарска Сузница је мироточила и зато се сматра да има посебан значај за манастир. Монахиње се баве и издржавају шивењем и везом свештеничке одежде и тинкутура за разне болести.

У манастирском дворишту се налазила и основна школа у којој је након премештања као учитељ, предавао песник и сликар Ђура Јакшић током 1865—1866. Забележено је да је осликавао фреске у цркви. Током рада у овој школи је написао и песму На Липару.

Након боравка у манастиру, окрепљења, паљења свећа и куповине манастирских производа напуштамо манастир и крећемо ка Гружи.

08.02. 2026.

Јасминка Николић ех Брдаревић

Nastanak srednje klase u socijalističkoj SFRJ, bio je rezultat specifičnog spoja industrijalizacije, urbanizacije i političkih reformi koje su transformisale društvenu strukturu nakon 1945. godine.

Ključne faze nastanka

• Posleratni period (1945–1950-e): Inicijalna faza bila je obeležena eliminacijom predratne buržoazije i uspostavljanjem nove „vladajuće klase“ birokrata i partijskih funkcionera. Obrazovanje i zdravstvo postali su prioritet, što je postavilo temelje za stručni kadar.
• Privredna reforma 1965: Ova reforma uvela je elemente tržišne ekonomije „tržišni socijalizam“, što je omogućilo veću autonomiju preduzeća i rast životnog standarda. To je bio ključni momenat za konsolidaciju srednje klase koja je počela da se identifikuje kroz potrošnju i stil života.
• Period 1960-ih i 1970-ih: Srednja klasa se zvanično prepoznaje na srednjim nivoima partije i države. Razvijaju se specifični „srednji slojevi“ koji obuhvataju inženjere, lekare, profesore i stručnjake u državnim preduzećima. 

Karakteristike jugoslovenske srednje klase

1. Obrazovni profil: Visok nivo obrazovanja bio je primarni put ka društvenoj pokretljivosti. Reforma školstva i usmereno obrazovanje dodatno su oblikovali profile stručnjaka.
2. Kultura potrošnje: Za razliku od klasičnog sovjetskog modela, jugoslovenska srednja klasa imala je pristup zapadnim robama i mogućnost putovanja, što je oblikovalo njenu „imaginaciju“ kao dijela evropskog kulturnog prostora.
3. Ideološki položaj: Srednja klasa je funkcionisala kao „ideološki agent“ koji je pacifikovao klasne sukobe između radništva i države, ali je često bila u procjepu između socijalističkih ideala i težnje ka zapadnom standardu.
4. Stambena politika: Pripadnost ovoj klasi često je podrazumijevala dobijanje društvenih stanova u urbanim centrima, što je bila ključna beneficija sistema. 

Danas se u sociološkim analizama ističe da je nestankom SFRJ došlo do urušavanja ove klase, koja je u postsocijalističkom periodu zamenjena novom polarizacijom društva. 

Srednja klasa u socijalističkoj Jugoslaviji djelovala je kao ideološki agent prvenstveno kroz ulogu stabilizatora sistema i „amortizera“ društvenih konflikata. Iako zvanična dogma dugo nije priznavala postojanje klasične srednje klase (insistirajući na „radnom narodu“), njena funkcija bila je ključna za održavanje društvenog mira i legitimiteta režima. 

Evo ključnih načina na koje je ovaj sloj vršio funkciju ideološkog agenta:

1. Pacifikacija klasnog sukoba

Srednja klasa (stručnjaci, inženjeri, prosvetni i zdravstveni radnici) služila je kao tampon zona između vladajuće birokratije i radničke klase. Kroz poboljšanje životnog standarda i mogućnost vertikalne pokretljivosti, ovaj sloj je suzbijao radikalne zahteve odozdo, stvarajući privid društvenog konsenzusa o „uspjehu socijalizma“. 

2. Legitimacija „tržišnog socijalizma“

Kroz kulturu potrošnje i specifičan stil života (putovanja u inostranstvo, kupovina zapadne robe, vikendice), srednja klasa je legitimisala jugoslovenski model kao „humaniji“ i „napredniji“ od sovjetskog. Oni su bili dokaz da socijalizam može pružiti moderan, „zapadni“ standard, što je bila ključna ideološka poluga u hladnoratovskom kontekstu. 

3. Operacionalna ideologija svakodnevice

Dok je partija brinula o apstraktnim ciljevima komunizma, srednja klasa je u praksi sprovodila tzv. operacionalnu ideologiju. To je podrazumijevalo: 

• Samoupravljanje kao paravan: Srednji slojevi (tehnostruktura) često su koristili samoupravne norme kao alibi za sprovođenje sopstvenih interesa i ciljeva efikasnosti, čime su ublažavali rigidnost partijske kontrole.
• Promocija modernosti: Kroz rad u medijima, prosveti i kulturi, ovaj sloj je širio vrijednosti modernizma, sekularizma i racionalizacije, što je bilo u skladu sa državnim ciljem transformacije „zaostalog“ društva. 

4. Imaginacija politike i stabilnost

Srednja klasa je kreirala „imaginaciju politike“ koja je fokus pomijerala sa borbe za vlast na borbu za kvalitet života. Time su depolitizovali šire narodne mase, jer su njihovi ideali postali standardi kojima su svi težili. Njihova brojnost i relativno blagostanje pružali su opštu stabilnost društvu, jer je socio-klasna osnova za revoluciju ili pobunu postajala sve uža. 

Depolitizacija narodnih masa u socijalističkoj Jugoslaviji putem srednje klase vršena je suptilnim mehanizmima koji su fokus javnosti prebacili sa političkog odlučivanja na privatnu sferu i potrošnju. Srednja klasa je u ovom procesu djelovala kao „model poželjnog života“ koji je pasivizirao radništvo na nekoliko nivoa:

1. Preusmeravanje na potrošačku kulturu (Konzumerizam)

Uvođenje elemenata tržišne ekonomije 1960-ih omogućilo je rast životnog standarda. Srednja klasa je postala nosilac novog stila života fokusiranog na:

• Privatne investicije: Kupovina automobila (čuveni „Fića“ ili „Tristać“), televizora i bele tehnike postali su primarni životni ciljevi.
• Kulturu vikendica: Masovna izgradnja vikendica omogućila je građanima da se vikendom povuku iz gradskih centara i političkih dešavanja u privatnu izolaciju.
• Putovanja: Odlazak u Trst u kupovinu ili na letovanja stvorio je privid pripadnosti zapadnom srednjem sloju, čime je splasnuo interes za radikalne političke promene. 

2. „Profesionalizacija“ umesto političkog angažmana

Srednja klasa, koja se sastojala od inženjera, direktora i stručnjaka, promovisala je ideju da su društveni problemi tehnička, a ne politička pitanja.

• Ekspertokratija: Verovalo se da stručnjaci treba da vode preduzeća, što je marginalizovalo stvarnu moć radničkih saveta i samoupravljanja.
• Zadovoljstvo statusom: Kroz visoke plate i privilegije (poput društvenih stanova), ovaj sloj je postao direktno zavistan od stabilnosti Partije, pa je svako političko talasanje video kao pretnju sopstvenom komforu. 

3. Pacifikacija kroz „Društveni ugovor“

Režim je srednjoj klasi ponudio prećutni dogovor: politička pasivnost u zamenu za visok standard.

• Narodne mase su videle da se obrazovanjem i lojalnošću može dostići nivo srednje klase, što je stvorilo „aspirativnu depolitizaciju“ – umesto borbe za politička prava, ljudi su se borili za napredovanje na društvenoj lestvici.
• Srednja klasa je delovala kao „amortizer“ koji je radničkoj klasi prenosio poruku da je sistem stabilan i da nudi budućnost, čime su neutralisani potencijalni socijalni nemiri. 

4. Estetizacija politike

Politički skupovi i rituali (poput proslava Dana mladosti) postali su više estetski događaji i spektakli nego mesta realnog političkog dijaloga. Srednja klasa je kroz medije i kulturu oblikovala taj spektakl, čineći politiku predmetom posmatranja, a ne aktivnog učestvovanja. 

Na taj način, narodne mase su prestale da budu „politički subjekti“ koji traže promenu sistema i postale su „potrošači“ i „korisnici usluga“ koji su merili uspeh države debljinom novčanika i dostupnošću robe. 

Jasminka Nikolić ex Brdarević

11.januar 2026.

Бог, није био баш забрањен, али је онај ко је желео, о њему радије шапутао, него говорио гласно. Религија је марксистички описивана као опијум за народ, па чланови партије, иако углавном крштени по рођењу, своју децу нису водили у цркве и џамије.

Један од учесника истраживања каже да није било модерно веровати: „Увек смо ишли на то да кажемо да не верујемо у Бога. То је звучало као да је паметно, интелектуално, модерно, а кад кажеш да верујеш у Бога, то је некако више било приглупо, немодерно.

Крајем осамдесетих и почетком деведесетих, глас за нацију ојачао је и глас вере, па се на овим просторима поново гласно изговарало божје име.

Према истраживању социолога религије, и у то време и данас, скоро 20 одсто испитаника су квази верници или квази атеисти. Дакле, реч је о конформизму. Људи бирају оно што се у друштву тражи, што је пожељно и што је признато као вредност.

Конверзија i брак

Данас је, међутим, промена вере углавном повезана с неким другим стварима. Најчешћи конвертити су, према тврђењима социолога религије, особе из верски мешовитих бракова које „покушавају да помире парцијалне идентитете потрагом за религијом која може интегрисати и једну и другу страну наслеђене религије”

Мотиви конвертита су, пре свега, верске природе, тј. когнитивно разумевање верских истина којим се добија бољи увид у смисао живота.

Други мотив конверзије је љубав према особи друге вероисповести, при чему једна од њих прелази у религију друге.

Конверзија је, по мишљењу стручњака, процес промене ставова и стила живота и највећи доказ људске слободе јер се ослања на религију избора, а не на религију која се наслеђује.

Јасминка Николић ех Брдаревић

U očekivanju rođenja Hristovog prethode praznici detinci, materice i oci, Tucin dan i Badnji dan. Na Badnji dan se seče grana hrastovog drveta da se donese kući i simbolično spremi za dolazak Hrista. Tome slede razni običaji, pa tako i ovaj opisan u pesmi.

Hrastovo drvo u šumi čeka
kada će otac I sin izdaleka
doći zorom u jutro rano
noseći sekiru da odseku granu
I molitvu Hristovu izgovore
u ime kuće I krsne slave.

Prema istoku mu telo okrenuto
krstom se krsti I moli Boga
Badnjak poli vinom I žitom
I u tri udarca zaseče drvo.

Tu granu nosi pred kuću
kojom će žarat po ognjištu
želje poželit na Božić.

Ali na Badnje veče
pastiri drvo doneće
da Josif u pećini
naloži vatru
za svoga Sina jedinca

Gde će Bogorodica
Djeva večna
Hrista Boga roditi.

Badnje veče I Božić
nerazdvojivi dani
pretaču se u jedan
praznik zvezde sa istoka

Kada nam stiže spas
I svi smo složni u glas
Hristos se rodi
Vaistinu se rodi !

Jasminka Nikolić ex Brdarević

Kad se rodiš na Novu godinu cijeli svijet ti se raduje. Barem tako izgleda. Samo majka u bolovima rađa toga dana. E, moj tajko se rodio prvog januara neke davne godine. Sada bi mu bilo 89 godine da je živ. Ali ja vjerujem da je on svoje korake, koje mu Gospod odredio, iskoristio. A bio je šahovski majstor, pecaroš na svim vodama. Ta pasija ga je zorom budila i pakovao se i išao u ribu. Fudbal mu je bio prva ljubav. Imao je velikog uspjeha, dok nije doživjeo nezgodu na utakmici i povrijedio koljeno. Ta ljubav ga je koštala bolesti do kraja života.

Šah je igrao kao da se kocka. Ako izgubi partiju , ćerao se s protivnikom dok nije pobijedio. Znao je osvanuti uz šahovsku tablu s protivnikom, ćuteći i mozgajući, samo uz poneku riječ. Mene je zvao ćerkano i kad bi me pitali koga više voliš, mamu ili tatu ( što je najgluplje pitanje ), ja sam uvek govorila tatu. Sad znam kako je bilo mojoj majci.

Ali moja dječija iskrenost je bila gruba. Dočekao je unuka i unuku , i to je bio najlepši period života za njega. Pisao im je pjesmice, šegačio se s njima, i dijelio im neizmernu ljubav. Uz sve novogodišnje čestitke dobijao je i rođendanske i uvek govorio da je godinu stariji. Volio je da mu kažu da izgleda mlađi nego što jeste. Eto, ako postoje neki drugi svijetovi, evo tajko čestitam ti posthumno rođendan i ne zaboravi Sloboda-Čelik 1:0.

On će već znati odgonetnuti šifru.

Jasminka Nikolić ex Brdarević

Dok se drugi vesele

mene tuga svila

tako uvijek biva

sa svim praznicima.

Pokvarim koncept

cijelome svijetu

napamet mi padnu

sve tuge na svijetu.

I moje i tuđe

u mene se skriju

dok se drugi vesele

mene tuge griju.

Zašto to se desi

mojoj tužnoj duši

hoću i ja radost

da me obraduje.

Hoću da nazdravim

da oči se sjaje

da osmijeh me

lično obraduje.

Nisam valjda ja

samo tužni klovn?

Želim sklopit’ savez

sa veselim bićem.

Koje radost prima

i radošću zrači

Makar tada kad svi se vesele

da meni, isto to se desi.

Jasminka Nikolić ex Brdarević

07.01.2020.

U detinjstvu, u trenucima usamljenosti plišane igračke su bile moja uteha koja mi je umirivala srce i pružala osećaj sigurnosti. Kako su godine prolazile igračke su postale simbol snage i otpornosti, vezujući prošlost i sadašnjost. Dok sam se suočavala s novim životnim izazovima, plišana igračka ostajala je kao simbol na hrabrost. Zato sam izabrala igračku moje dece ,koja mi je dala dodatnu snagu, volju, ljubav i volja za životom i pobedom nad strahom od bolesti.

Bolnička soba sumorna, sa mirisom jeftinog dezinfekcionog sredstva , kreveti neugledni, posteljina pocepana i sa opranim ostacima fleka od krvi. Osoblje nervozno i nepristupačno.

Hirurg u zelenoj modernoj uniformi, sa smešnom šarenom kapom na glavi, ulazi u sobu , uzima bolesničku listu i saopštava mi kako nalaže medicinska etika:

“Konzilijum predlaže histerektomiju“. Kaže to, onako tehnički kao da će da menja gumu na kolima.

Moram vas upoznati sa posledicama posle operacije.

U narednom postoperativnom periodu

možete dobiti osteoporozu zbog manjka estrogena. Osteoporoza ima svoje posledice na koštani, mišićni i nervni sistem.

-Treba nam vaš pristanak na operaciju i potpis da ste upoznati sa prethodno rečenim.-

Ja sam proučila sve moguće sadržaje vezane za bolest. Znala sam sve ovo, ali mi lekar nije rekao šta se dešava ako ne potpišem.

Potpisala sam, sigurna da je ovo tapija na moj život.

Od nervoze izvadim iz torbe plišanu igračku koju sam ponela iz dečije sobe, kada sam se pakovala za bolnicu.

Stavim je kao totema ispod jastuka, da me prati u nevolji.

U svom dnevniku pišem o bolesti kao najvećem neprijatelju. Smišljam strategiju kao teniseri.Kako se boriti do pobede ?

Izgovaram neke afirmacije “ zdrava sam, srećna sam “ dok neizvesnost kroz mene kao ala prolazi.

Ipak ne posustajem . Vidim sebe kao pobednika i dižem pehar.

Sutradan u sobi čekaju pripremljene pacijentkinje za operaciju. Strah i nervoza nabijaju tenziju. Svi ćute i čekaju.

Dolaze da mi daju inekciju za umirenje, pre narkoze. Tada sam znala da sam ja na redu.

Pokrijem se preko glave,zagrlim plišanu igračku, par molitvi izgovorim u sebi. Smirim se i čekam.

Zamišljam deset godina ispred sebe. Moja deca su uspešna.

Ja pišem i izgovaram naglas, svojoj plišanoj igračci, kako mi se našla u velikim teškoćama na prekretnici života.

Dovoze kolica po mene.Sve je tiho, mirno , pod velom tajne.

Bolesnice viču „srećno, srećno !“

Igračka je ostala da me čeka ispod jastuka. Čuvala je moju tajnu i moj strah.

Tog dana sve je bilo uobičajeno. Samo je za mene bio vrlo značajan dan. Nešto kao pucanj Gavrila Principa u Sarajevu pred rat.

Brzina misli je neverovatna . Filmovi moga života svih žanrova mi proleteše kroz sećanje.

Poprilično je dan odmakao . Ja sam u sobi , dovežena iz operacione sale. Usta su mi suva. Još mi se vrti u glavi i osećam nemoć. Infuzija mi je priključena.Kreveti sa bolesnicama sa moje leve i desne strane. Svaka ima svoju priču i dijagnozu. Sve tihuju u svojoj muci.

Proleti mi strategija kroz glavu. Unutrašnji neprijatelj je uklonjen.Ispod jastuka me je čekala plišana igračka.

Zamolila sam medicinsku sestru da mi je premesti u krevet, koji meni bude namenjen posle hiruškog zahvata. Mali totem mi čuva strah i daje nadu.

Uz tu igračku su moja deca odrasla. To nije samo igračka. Čitav život je u tim malim igračkama. Mi ih oživljavamo noseći ih kroz svoj život i utiskujemo svoje osećaje u njih.

Koliko god da naprave istih igračaka, svaki vlasnik , daje joj novi identitet. One tako postaju posebne. Ta mala veštačka stvorenja su nekoga spasila od mraka. Neko ih je zagrlio dok je suze ronio. Meni je spasila život ova čudesna igračka u koju su utisnuti snovi moje dece.

Na vratima bolničke sobe pojaviše se oni. Sin i ćerka. Iznenađeni kako loše izgledam . Ali, preživela sam. Pozdravljaju se sa mnom onako zabrinuti i ugledaju igračku kako viri ispod jastuka. Prepoznala sam upitne poglede, ali ništa ne rekoše. Ja je gurnem pod jastuk i progutam knedlu.

„Kako si ?“ upitaše me

„Odlično se osećam“ rekoh ja. Kao borac kad se vrati iz rata, pomislih.Zamislim sebe na tronu sa peharom u ruci.

Još jedna pobeda !

Deco, život ide dalje.

Naiđoh na ovaj rukopis nakon mnogo godina. Moja tapija na život još traje , deca su zaista uspešna. Igračkom se igraju unuci.

Pazi šta želiš , možda ti se ostvari.

Jasminka Nikolić ex Brdarević

Sve ovo desilo se davne 2010. godine. Hvala svima koji čitate moje sadržaje.