Jutarnji raspored je u toku. Sa šoljicom prve kafe ulazim u nova obaveštenja koja su nebitna za moj početak dana, možda samo pothranjuju radoznalost. Pored svih digitalnih sprava i komunikacija, nemoćni smo bez žive komunikacije sa ljudima.
Dnevno imamo komunikaciju da kažem sa „svojim“ ljudima. Kupovina se uglavnom obavlja u poznatim radnjama. Prodavačice i kasirke su uglavnom poznata lica. Ako idemo kod krojačice, to je uglavnom naša krojačica koja zna šta mi hoćemo. Koliko volimo da nam se stesni suknja, skrate pantalone itd. Kad nam cipela propušta idemo kod svog obućara, koji nalazi termin da nam što pre zakrpi cipele Kad se doterujemo idemo kod svoje frizerke, manikirke, pedikirke.One znaju naš stil, model frizure, boju laka, dužinu noktiju.Kad smo bolesni imamo svoje doktore.Već kad se pojavimo na vratima imaju za nas pokret u vidu pitanja „šta ti je sad?“ Kad nas boli zub imamo svog zubara koji nas uvek opominje“ što si ovoliko čekala?“ I da ne nabrajam. Tako stvaramo lanac svojih ljudi. Bliskih, ne kao rod, ali bez njih sve je teže. Krug ljudi koji nam omogućuje lakše funkcionisanje. Hteli mi to priznati ili ne. To je problem kada čovek menja sredinu.
Tamo nema te saradnje barem ne za neko vreme. Treba se ponovo uklapati i stvarati svoje ljude. Ta svakodnevna komunikacija je značajan deo naših ukupnih odnosa i funkcionisanja. Čak i pozdravljanje u liftu, na ulici, u banci.To sve čini naš život lakšim, lagodnijm. Razmišljam o stvarima koje se nama čine nevažne. Ali svi nabrojani i nenabrojani odnosi gde smo primljeni kao poznati i uvaženi, jer to je ta vrsta prisnosti koju nam komunikacija omogućava i čini nas sigurnijim.
Ništa bez žive reči, toplog pozdrava, otpozdrava i pitanja kako si, šta ima novo?
Makar to zvučalo kao mantra!
Jesminka Nikolić ex Brdarević